Narodne pesme su duboko ukorenjene u našu srž,prenose se s kolena na koleno i ne smemo nikad da dozvolimo da ih zaboravimo.
- U srpskoj narodnoj tradiciji postoje pesme koje nisu zapisane, nisu deo standardnih repertoara, niti se pevaju za publiku ili iz zabave. To su pesme koje se čuvaju za tačno određene dane u godini, i tada dobijaju svoj puni smisao. Njihova snaga leži ne u melodiji, nego u trenutku, mestu i zajedničkom sećanju koje se budi jednom godišnje – i tada, i samo tada, te pesme zažive. Van tog trenutka, one gube značenje, zvuče prazno ili se čak i ne mogu prizvati iz pamćenja.
Jedna od najpoznatijih takvih pesama je „Zaspalo je jagnje ispod ognjišta“, koja se peva na Badnje veče u nekim selima Homolja i Timočke Krajine. Ova pesma nije namenjena izvođenju ili snimanju. Nema klasičnu melodiju, više liči na usporeni, ritmični govor, gotovo kao da neko šapuće reči drevne molitve. Peva se tik pred paljenje badnjaka, dok vatra još ne sija, a dom utihne. To je pesma ognjišta, doma, svetlosti i nade, i traje svega nekoliko minuta. Van tog trenutka, ljudi koji je znaju – zaborave je. Do sledećeg Badnjaka.
- Sličan primer je pesma “Đurđevo cveće rano procvalo”, koja se peva samo na Đurđevdan, i to pre nego što sunce izađe. U selima oko Golupca i Homolja, dok žene pletu vence i hodaju po rosi, tiho pevaju stihove koji slave buđenje prirode, zdravlje i plodnost. To nije pesma koja se peva za stolom, niti među smehom i bukom. Ona živi samo u tom kratkom zoru, i samo među onima koji znaju kako se pleše ritam jutarnje tišine. Nakon toga – ćuti se.
Na Veliku Gospojinu, u selima oko Kuršumlije, žene se pred zoru okupljaju i odlaze bosonoge ka crkvi. Dok hodaju, pevaju „Gospojo sveta, vodi nas čista“. Ova pesma nije deo liturgije, već deo tihe molitve naroda. Peva se bez ikakvog instrumenta, bez dirigenta, bez dogovora – glasovi se prirodno slože u tišinu jutra, pa utihnu kada se zakorači u hram. Pesma tada prestaje, i čeka sledeću godinu.
- Zajedničko ovim pesmama jeste njihova ritualna funkcija. One ne služe za zabavu, već za povezivanje sa precima, prirodom i duhovnim ritmom godine. Ne pamte se napamet – jer se ne uče za izvođenje, već se doživljavaju u tačno određenom trenutku. Stariji često kažu da „reči same dođu kad treba“, ali da ih mimo tog dana ne znaju. To nije zaborav u pravom smislu, već oblik svetosti. Zaborav koji štiti pesmu – da ne postane obična.
Takođe, mnoge od ovih pesama ne pevaju se pred muškarcima. U nekim krajevima se veruje da tada „reči neće naći put“ ili da će se „magija razliti“. To je ženski prostor pesme, molitve i sećanja – tih, dostojanstven i pun značenja.Veselin Čajkanović, poznati srpski etnolog i istoričar religije, govorio je o pesmi kao svetom trenutku – o nečemu što ne postoji dok se ne nađe u tačnoj tački vremena. Te pesme nisu stvar umetničke ekspresije, već čin povezivanja. One su most između prošlosti i budućnosti, između jednog Uskrsa i drugog Badnjaka, između jedne žene i svih onih pre nje.
- Danas, u eri snimaka, digitalnih arhiva i deljenja sadržaja, ove pesme predstavljaju tih, ali moćan otpor zaboravu. One i dalje žive u ženama koje znaju kada da ćute, kada da zapevaju, i kada da ponovo zaborave. Nisu dostupne na YouTube-u, nisu zapisane u pesmaricama, ali su sačuvane u poverenju – u jednoj baki, u zori, u tišini pred ognjištem.I upravo zato, one imaju snagu koju nijedna snimljena melodija ne može da zadrži. Jer pesma koja se čeka – nikada ne stari.
