Potresne i emotivne situacije su deo naše stvarnosti a u nastavku današnjeg članka Vam donosimo jednu koja je rastopila i najtvrđa srca.Ispovest žene koja otišla u potragu za ocem o kojem je maštala celi život..
- Životna priča Aleksandre Mihajlović počinje u složenom spletu okolnosti koje su oblikovale njenu sudbinu još i pre samog rođenja. Neusklađenost vera njenih roditelja i duboke porodične razlike dovele su do njihovog razvoda dok je još bila u majčinom stomaku. Takva situacija stvorila je ne samo emotivni jaz među članovima porodice, već je i Aleksandrinu majku stavila u tešku životnu poziciju – mlada, bez posla, pritisnuta osudama okoline, suočena s trudnoćom koju nijedna strana nije želela prihvatiti.
Zbog tih okolnosti, Aleksandra je prve dane života provela u Zvečanskoj, ustanovi za nezbrinutu decu. Ipak, majčina ljubav i odlučnost prevagnule su. Uz pomoć svoje sestre, zaposlila se i uspela da obezbedi osnovne uslove kako bi preuzela brigu o detetu. Vremenom su majka i ćerka izgradile snažnu povezanost, a iskustva iz tog najranijeg perioda ostavila su dubok trag u Aleksandrinom životu i kasnije oblikovala njenu potrebu da piše – da kroz literaturu izrazi lične borbe i podstakne druge da pronađu smisao i snagu u sopstvenim pričama.
- Aleksandrina porodica s majčine strane bila je katolička, dok je otac poticao iz muslimanske porodice iz Srebrenice. Teškoće koje su proizašle iz nacionalnih i verskih razlika bile su dodatno naglašene devedesetih godina, u periodu rata i sukoba. Uprkos pokušajima pojedinih članova porodice da pruže podršku, među njima su vladale napetosti i nepoverenje. Dok je majčina porodica pokušavala da pronađe rešenje i zadrži dete, očeva strana je, prema Aleksandrinoj priči, odbijala da prihvati njeno postojanje.
U tinejdžerskom dobu, Aleksandra je osetila snažnu potrebu da upozna oca, čoveka koji joj je dao prezime, ali ne i prisustvo. Krenula je na dug i emotivan put – od Pančeva do Beograda, a zatim do Sarajeva – sa željom da iz prve ruke razume ko je on. Njihov susret, iako dirljiv, nije doveo do očekivane bliskosti. Naizgled srdačan i pun obećanja, odnos se ubrzo ponovo ugasio. Poslednji kontakt imali su kada je saznala da je teško bolestan. Tada mu je, u nadi da će se ipak pomiriti, poslala pismo. Odgovor nikada nije stigao, a on je preminuo 2011. godine.
- To poglavlje njenog života Aleksandra je pretočila u svoj roman „Zapričavanje“, koji počinje upravo tim neodgovorenim pismom ocu. Pisanje je za nju postalo više od izražavanja – ono je postalo isceljenje, prostor u kojem je mogla da prepozna sopstvene rane i ponovo se izgradi. Iako nikada nije ostvarila blizak odnos s polusestrama s očeve strane, i dalje čuva otvorenost prema mogućnosti da im se približi. Njena želja da pronađe svoje korene nije prestala, čak i kada su odgovori izostajali.
Danas Aleksandra živi ispunjenim životom kao profesorka srpskog jezika i književnosti, spisateljica, supruga, majka i baka. Napisala je pet knjiga – tri romana, knjigu za decu i zbirku poezije – i trenutno radi na enciklopediji o srednjovekovnim srpskim vladarima. Kroz sve te uloge provlači se nit otpornosti, saosećanja i želje da kroz svoje delo osnaži druge koji se bore sa sopstvenim izazovima.
- Ona veruje u čuda – ne u bajkovita, već u ona koja se rađaju iz svakodnevne borbe, iz istrajnosti i iz sposobnosti da se iz tame izrodi svetlost. Njena priča, duboko lična, istovremeno je univerzalna – govori o tome koliko su odnosi složeni, koliko su identitet i pripadnost važni, i koliko snage je potrebno da bi čovek, uprkos svemu, ostao svoj.
