Danas vam pišem o jednoj od najemotivnijih i najkompleksnijih priča o usvajanju koja je kroz godine prošla kroz mnoge preobrate. Ova priča govori o porodici koja je pretrpjela mnoge izazove i donela teške odluke, a sve zbog nesrećne sudbine jedne devojčice.
Kristal i Džesi su, nakon godina neuspelih pokušaja da dobiju dete, odlučili da pretraže ruski sajt za usvajanje. Smatrali su da su pronašli savršeno dete — devetogodišnju devojčicu koju su odlučili da usvoje i nazovu Karali.
Par je bio uzbuđen jer su verovali da će joj pružiti sreću i ljubav koju je zaslužila. U isto vreme, odlučili su da usvoje i trogodišnjeg dečaka, Džošuu, kako bi stvorili srećnu porodicu.
Međutim, problemi su ubrzo počeli. Prvi znakovi nesigurnosti pojavili su se kada je Kristal primila medicinski karton Karali, u kojem je pisalo da je devojčica “oligofrena”, što je zastareli termin za mentalni invaliditet. Iako su ih u agenciji uveravali da je to samo “kašnjenje u razvoju”, situacija je postajala sve ozbiljnija. Kad je Karali došla u njihov dom, par je primetio da je devojčica postala povučena i agresivna.
- Ali pravi šok dogodio se na Božić 1998. godine, kada je Kristal čula Džošuu kako vrišti. Uvidela je da Karali drži Džošuu preko ograde terase visine od devet metara. Karali je, prema Kristalinim rečima, na licu imala izraz besa i mržnje, i izjavila je da želi da ubije svog brata. Ovaj incident je bio samo početak niza problema. Karali je počela da tvrdi da čuje glasove i ima halucinacije, što je još više zabrinulo Kristal i Džesija.
Kroz mesecima su par primali nova saznanja o Karali. Dokumenti iz Rusije su otkrili da je njena biološka majka bila “amoralna i antisocialna”, i da je devojčicu ostavljala prljavu i gladnu. Takođe, u sirotištu je bila smeštena u odeljenje za decu sa posebnim potrebama, što im agencija ranije nije saopštila. Zbog sve većeg straha za sigurnost Džošue, roditelji su instalirali sigurnosne kamere u kući i čak poslali sina da živi kod bake u Teksasu.
Međutim, najteža odluka tek je pred njima. Godine 1999. par je odlučio da vrati Karali u Rusiju. Iako su pokušali da je spasu i pruže joj ljubav, Kristal i Džesi su zaključili da više ne mogu biti njeni roditelji. Odlazak nije bio lak, a Karali je plačući tvrdila da nije želela nauditi Džošui, već ga je samo pokušavala podići jer je bio težak. U februaru 2000. godine, usvajanje je pravno poništeno.
- Međutim, priča Karali nije tu stala. Dve decenije kasnije, Karali, koja se sada zove Sabrina, ispričala je svoju verziju događaja. Sabrina je priznala da je kao dete izmišljala da čuje glasove jer je bila depresivna i želela da pobegne iz porodice u kojoj je osećala da Džošuu vole više nego nju. Incident na terasi, prema njenim rečima, bio je nesporazum. Karali je tvrdila da je samo pokušavala da spusti Džošuu, i nije imala nameru da ga povredi.
Nakon dva meseca u ruskoj bolnici, Sabrina je ponovo došla u Ameriku, gde ju je 2002. godine usvojila nova porodica u Severnoj Karolini. Srećom, Sabrina je pronašla svoju sreću. Završila je srednju školu, volontirala u Africi, pružajući medicinsku pomoć, i kasnije se udala za učitelja Fila Koldvela, sa kojim danas ima četvoro dece.
Danas, Sabrina priznaje da ne mrzi Kristal i Džesija. “I dalje ih poštujem”, kaže ona. “Da sam bila u njihovoj koži, verovatno bih uradila isto.” Iako je prošla kroz mnoge traume, Sabrina je naučila da oprosti svojoj prošlosti, shvatajući da da nije prošla kroz sve to, možda ne bi imala divan život koji ima sada.
Ova priča nas podseća da usvajanje može biti duboko emotivno iskustvo, a ponekad okolnosti ne zavise samo od želja i dobrih namera, već i od toga kako prošlost može oblikovati sudbinu
