Kada kucne čas naše smrti on se ne može odgoditi ali ono što može uraditi svako od nas jeste da celom dušom bude uz osobu na postelji i učini joj te trenutke podnošljivije.U današnjem članku vam prenosimo ispovest jedne palijativne sestre koja je iskreno progovorila o umirućim pacijentima..
- Iako smrt predstavlja neizbežan deo ljudskog života, često se o njoj ne govori otvoreno. Ipak, razumevanje procesa umiranja može igrati ključnu ulogu u tome da porodice pruže svojim bližnjima mirnu i dostojanstvenu završnicu života. U tom duhu, medicinska sestra Džuli Mekfaden iz Los Anđelesa odlučila je da progovori o temama koje većina izbegava, oslanjajući se na više od 15 godina iskustva u intenzivnoj nezi i radu u hospiciju.
Njena misija je da ljudima približi ono što se dešava u poslednjim trenucima života, kako bi smanjila strah, neizvesnost i osećaj bespomoćnosti kod članova porodice koji brinu o umirućim osobama. Putem društvenih mreža, Džuli deli svoja saznanja, a njeni video-snimci redovno privlače veliku pažnju i izazivaju brojne komentare gledalaca širom sveta.
- U jednom od svojih najgledanijih video-priloga, Džuli je objasnila dve veoma česte, ali za porodice često iznenađujuće pojave koje se javljaju kod umirućih pacijenata. Iako mogu izgledati zastrašujuće, ona ističe da te promene nisu bolne niti uzrokuju patnju pacijentima.
Prva pojava je tzv. Čejn-Stouksovo disanje, koje se karakteriše naizmeničnim brzim udisajima i dugim pauzama između njih. Na prvi pogled, ovakav obrazac disanja može izgledati zabrinjavajuće, ali Mekfadenova naglašava da pacijent u tim trenucima nije svestan šta se dešava i da ne oseća bol. U toj fazi, mozak više ne može precizno regulisati odnos kiseonika i ugljen-dioksida u krvi, što dovodi do pomenutog nepravilnog ritma disanja.
- Ova vrsta disanja može izgledati kao da osoba gubi dah, ali zapravo se radi o prirodnom fiziološkom odgovoru tela na približavanje smrti. Mekfadenova uverava da pacijentovo telo tada nije u stanju stresa niti panike, već je u mirnom, opuštenom stanju.
Druga česta pojava koju Džuli izdvaja jeste ono što se naziva “smrtni hropac”. U pitanju je karakterističan, grgljavi i “mokri” zvuk koji nastaje kada se pljuvačka i druge tečnosti nakupljaju u ustima i grlu pacijenta koji više nije sposoban da ih proguta. Ovaj zvuk, iako uznemirujući za one koji ga slušaju, nije pokazatelj patnje.
- U zdravom stanju, mozak stalno šalje signal telu da guta pljuvačku. Međutim, kod osoba koje su u završnoj fazi života, taj refleks prestaje da funkcioniše. Kao rezultat toga, disanje kroz tečnost u grlu stvara zvuk koji se često pogrešno tumači kao znak bola ili gušenja. Džuli ističe da medicinsko osoblje, ako primeti znakove nelagodnosti, može primeniti određene intervencije kako bi ublažilo simptome i dodatno olakšalo stanje pacijenta.
Njene objave naišle su na veliku podršku, jer mnogi ljudi u komentarima ističu da su, zahvaljujući njenim objašnjenjima, bolje razumeli ono kroz šta su njihovi voljeni prolazili u poslednjim danima života. Neki su naglasili da bi im, da su te informacije imali ranije, bilo mnogo lakše da se suoče sa gubitkom.
- Ono što Džuli Mekfaden čini značajnim jeste činjenica da ruši tabu o smrti i otvara prostor za razgovor o toj univerzalnoj, ali i dalje često neshvaćenoj temi. Njena iskrenost i profesionalno iskustvo pomažu ljudima da se pripreme emocionalno i praktično, kako bi mogli da svojim bližnjima pruže ne samo negu, već i spokoj i dostojanstvo koje zaslužuju u poslednjim trenucima.
Kroz osvetljavanje prirodnog toka umiranja, Džuli vraća ljudskost u proces od kojeg svi strahujemo, ali koji nas sve čeka. Njeno deljenje znanja i empatije pokazuje koliko je važno govoriti o smrti – ne kao o kraju, već kao o delu života koji zaslužuje razumevanje, pažnju i poštovanje.
