U našim krajevima, dešavanja vezana za sahrane često postaju teme koje se prepričavaju decenijama. Priče o običajima, verovanjima i praksama vezanim za smrt i ispraćaj preminulih osobe prenose se sa generacije na generaciju. Mnogi od ovih običaja i verovanja imaju duboko ukorenjene tradicije, dok neki izazivaju začuđujuće poglede i često frapiraju ljude. No, najvažniji su oni koji potiču iz neizmerene ljubavi prema voljenima, ali koji, nesvesno, mogu izazvati nepopravljivu nesreću.
Praksa postavljanja lutke u kovčeg
Jedan od manje poznatih običaja, koji se praktikuje u nekim delovima naše zemlje, vezan je za smrt u porodici. Prema verovanjima, ako u roku od godinu dana preminu dve osobe iz iste porodice, smatralo se da broj gubitaka nije dovoljno jak, te magija koja bi trebala da spreči dalji gubitak još nije u potpunosti završena. U tom slučaju, kako bi se sprečio treći gubitak, ožalošćeni stavljaju lutku u kovčeg preminule osobe kao simbol “supstituta treće duše”. Na ovaj način pokušavaju da izbegnu dalju nesreću i smanje mogućnost da pogine i treći član porodice. Ovaj običaj, iako neobičan, ima duboko ukorenjeno verovanje u magiju i zaštitu porodice od daljih tragedija.
Običaj darivanja novca
- Jedan od tradicijskih običaja koji je opstao do današnjih dana jeste darivanje novca na sahranama. Ovaj običaj vuče svoje poreklo iz grčke tradicije, gde su verovali da pokojnici moraju platiti čamdžiji Flegiju kako bi ih prevezao preko reke Stiks do zagrobnog života. U savremenim vremenima, darivanje novca se uglavnom posmatra kao oblik novčane pomoći porodici preminulog, što predstavlja praktičnu vrednost ovog običaja. Iako su koreni ovog običaja duboko ukorenjeni u mitološke predaje, danas je to jednostavan način da se pomogne onima koji su ostali bez svog voljenog člana porodice.
Sahranjivanje sa zlatom
Još jedan običaj koji je bio uobičajen u prošlosti, ali koji je danas sve ređe zastupljen, jeste sahranjivanje sa zlatom. Naime, imućni ljudi su verovali da će im zlato biti potrebno kako bi platili svoj put do raja, pa su porodice pokojnika odvajale najbolje komade zlata za ovu priliku. Međutim, kako su lopovi počeli da skrnave grobnice u potrazi za zlatnicima, ovaj običaj je polako nestajao. Ipak, zlatne vrednosti bile su povezane s verovanjem u zagrobni život, gde je ovaj metal imao simboličku vrednost.
Lične stvari i predmeti u grobu
Jedan od interesantnih običaja koji je opstao u narodnim verovanjima jeste stavljanje ličnih stvari pokojnika u njegov kovčeg. Verovalo se da će ove stvari biti korisne pokojniku na onome svetu, a među predmetima koji se obavezno stavljaju bili su češalj, sat, štap ili drugi lični predmeti. Ove sitnice, iako deluju trivijalno, imale su duboko ukorenjeno značenje u očuvanju urednosti i dobrog života pokojnika, čak i u zagrobnom životu. S obzirom na to da se verovalo da pokojnik mora biti pripremljen za onaj svet, često su mu se u džepove stavljali i predmeti koji su bili simbol njegove svakodnevne rutine.
Šta se nikako ne stavlja u kovčeg?
- Iako se mnoge lične stvari stavljaju u kovčeg pokojnika, postoje stvari koje je strogo zabranjeno stavljati. Prema srpskim običajima, nikako se ne sme stavljati porodične fotografije u kovčeg. Veruje se da bi bog zajedno sa dušom preminule osobe u večni život mogao da povede i sve koji se nalaze na fotografijama, a to bi moglo dovesti do ozbiljnih problema za žive članove porodice. Ova praksa ima duboko ukorenjeno verovanje da fotografije mogu postati kanal za zle sile i da opasnost može zadesiti porodicu ako na njima ostane prisutna energija preminulog.
Zaključak
Običaji i verovanja vezana za smrt i sahranu u našim krajevima, iako na prvi pogled mogu delovati neobično, imaju duboko ukorenjena značenja. Mnogi od njih nastali su pod uticajem mitova, tradicije i magije koje su bile ključne za razumevanje života i smrti. Iako se neki od ovih običaja danas sve manje praktikuju, oni i dalje ostaju važan deo kulturnog nasleđa. Naročito, običaji koji se odnose na pripremu pokojnika za poslednji put, pokazuju koliko su naši preci cenili duhovnu povezanost s preminulim i kako su verovali da mali simboli mogu zaštititi njihove voljene u svetu iza života.
