Halid Bešlić je bio pevač koji je ostavio veliki trag na narod jer je pre svega bio veoma dobar čovek, ali jedna od žalosti koja prati njegovu smrt jeste njegova neispunjena želja. U nastavku saznajte koju je to posljednju želju imao ovaj legendarni pevač…
Halidov život završio se tiho, u 72. godini, posle duge i teške borbe sa bolešću. Iako je telo slabilo, duh mu nikada nije poklekao. Do poslednjeg trenutka nije izgubio nadu i odbijao je da dozvoli da ga bolest definiše. Njegove misli bile su usmerene ka porodici, naročito unucima – maloj Lamiji i Belminu Kanu – koji su za njega bili izvor radosti i snage. Želeo je da ga pamte kao nasmejanog dedu koji širi toplinu, a ne kao čoveka iscrpljenog bolom. Upravo ta želja da u njihovim očima ostane simbol ljubavi i životne vedrine davala mu je snagu da izdrži svaki novi dan. „Blic“ je ranije pisao da je Halid, čak i u trenucima kada je bolest uzimala maha, umeo da se našali i nasmeje, pokazujući da optimizam može biti najjači lek.
U trenucima kada se nada mešala sa strahom, uz njega je bila supruga, stub njegove borbe i života. Njoj je govorio da mora da bude hrabra, da se bori i da pronalazi utehu u deci i unucima. Njegova poruka bila je jasna – život ide dalje, a ljubav ostaje kao svetionik i nakon najveće tame. Za Halida, porodica je bila najveće bogatstvo, a ljubav njegov temelj. U svakoj reči, u svakom pogledu, pokazivao je da čovek koji voli nikada nije sam, čak ni u najtežim trenucima.
- Njegov bliski saradnik i prijatelj Mili ispričao je da je Halida pred smrt više brinula sudbina njegove supruge nego vlastito zdravlje. Ta nesebična briga i ljubav postale su simbol njegove veličine. Pesma „Sejda“, posvećena ženi njegovog života, zauvek će ostati kao dokaz te posvećenosti. Kako je Mili istakao, Halid je bio umetnik koji je uvek znao da emocijom dotakne publiku, a iza kulisa – čovek bez sujete, iskren, topao i duboko odan onima koje voli.
U domaćim izvorima poput „Kurira“, naglašava se da su Halidovi poslednji dani bili ispunjeni neobičnim mirom. Iako je bio svestan ozbiljnosti bolesti, nije gubio veru. Govorio je da će se sve završiti dobro i da mora ostati pozitivan zbog svoje porodice. Njegov optimizam nije bio samo odbrambeni mehanizam – bio je način života. Takva upornost i vera, čak i kad nema garancija, pokazivale su snagu čoveka koji je znao da nada može nadvladati bol.
- Kolege sa muzičke scene s tugom su reagovale na vest o njegovom odlasku, naglašavajući da je iza sebe ostavio opus koji će živeti zauvek. Njegove pesme, ispunjene emocijama i životnim istinama, ostaju kao uteha svima koji su ga voleli. U njima se prepliću tuga i radost, život i prolaznost, ali i neugasiva vera u ljubav. Halid je kroz svoje stihove govorio o onome što je ljudima najbliže – o porodici, domu, uspomenama.
Kako prenosi RTS, Halid Bešlić bio je umetnik koji je uspeo da poveže generacije. Njegove pesme pevale su se podjednako na svadbama, u kafanama, ali i na velikim koncertima, spajajući ljude različitih godina, običaja i karaktera. U svakom stihu ljudi su pronalazili deo svog života. Njegov glas bio je glas naroda – topao, prepoznatljiv, istinit. Zato i danas, nakon njegovog odlaska, njegove pesme ne ćute. One i dalje žive, kao most između prošlosti i sadašnjosti, kao podsetnik da umetnost nadživljava čoveka.
Komemoracija i sahrana zakazane su za 13. oktobar, a očekuje se da će mnogi doći da mu odaju počast. Ljudi koji su ga poznavali ističu da je do poslednjeg trenutka bio dostojanstven i smiren, svestan da je iza sebe ostavio delo koje će govoriti umesto njega. Njegov saradnik Mili rekao je da prazninu koju je Halid ostavio neće moći niko da popuni, ali će njegova muzika i sećanje na njega biti trajna uteha.
- U tekstovima koje prenosi „Avaz“, ističe se da će Halid ostati upamćen ne samo po muzičkom talentu već i po svojoj ljudskosti. Bio je simbol dobrote, skromnosti i iskrene povezanosti s publikom. Ljudi su ga voleli jer je bio jedan od njih – jednostavan, blizak, čovek koji je znao da sasluša i razume. Za mnoge, on nije bio samo pevač, već glas generacije, oslonac u teškim trenucima i podsećanje da su emocije ono što nas čini živima.
Njegov odlazak, koliko god bolan bio, nije kraj. To je samo prelazak u drugo poglavlje – ono u kojem pesme nastavljaju da ga oživljavaju svaki put kada ih neko zapeva. U svakoj melodiji, u svakom stihu, živi njegov duh. Halidova borba, ljubav prema porodici i muzici učinile su ga besmrtnim u srcima onih koji su ga poznavali.
I dok će se njegovo ime pominjati uz suze, ono će uvek nositi i osmeh – jer je upravo to želeo. Da ga pamte kao čoveka koji je širio radost i nadu, kao umetnika koji je pokazao da ljubav može biti jača od smrti. Halid Bešlić ostaje večan, ne samo kroz muziku, već kroz sećanje onih koji će i dalje pevati njegove pesme, dok se zvuk njegove duše bude tiho razlivao kroz vreme.
