Ponekada nas neke po nama bezazlene stvari odvlače od blagodati i uspeha u životu a da toga nismo ni svesni.U današnjem članku opisujemo jednu jako ružnu naviku koja je sve učestalija u današnjem modernom načinu života.U pitanju je lenjost a o tome je govorio i Sveti Tihon Zadonski..
- Lenjost je često doživljavana kao bezazlena ljudska slabost, nešto što svi povremeno osećamo kada nam se jednostavno ne da ustati iz kreveta, završiti započeti posao ili ispuniti obaveze. Međutim, u pravoslavnom hrišćanskom učenju, ona se ne posmatra samo kao manjak volje ili energičnosti, već kao ozbiljno duhovno stanje koje može ugroziti čovekovu vezu s Bogom.
U delima Svetog Tihona Zadonskog, jednog od najcenjenijih ruskih svetitelja iz 18. veka, lenjost je opisana kao “ulazna vrata” kroz koja u čovekovu dušu ulazi niz drugih duhovnih bolesti. On je tvrdio da “đavo najlakše pristupa onome ko živi u dokonosti i lenjosti”, ukazujući na to da se u stanju nerada čovekova duša lako prepušta negativnim mislima, sumnji, zavisti, pa čak i očajanju.
- Ono što lenjost čini posebno opasnom nije samo činjenica da odlažemo obaveze, već što nas ona postepeno odvaja od duhovnog života. Kada čovek zapadne u lenjost, prvo prestaje da se moli, zatim da se kaje, pa i da razmišlja o večnosti. Umesto pokreta ka svetlosti, nastaje jedno opasno stanje unutrašnje ukočenosti i duhovne obamrlosti. U tom stanju, čovek više ne traži istinu, ne žudi za dobrim delima, gubi interesovanje za druge ljude i njihovu patnju.
Pravoslavna tradicija lenjost ne svrstava među “lake” grehe. Naprotiv, smatra se jednim od sedam smrtnih grehova. Ta oznaka “smrtni” ne znači da greh odmah vodi telesnoj smrti, već da može izazvati duhovnu smrt – stanje u kojem duša više nije u kontaktu sa Bogom, ljubavlju, verom, nadom. To je stanje u kojem osoba više ne traži smisao, ne bori se, ne raste. Ona postaje pasivna i otvorena za negativna duhovna dejstva.
- Najopasniji oblik lenjosti jeste ravnodušnost. To nije samo odlaganje obaveza, već potpuni gubitak interesa za ono što je istinito, lepo i sveto. Ravnodušnost ne dolazi naglo – ona je rezultat dugotrajnog zapostavljanja duhovne brige o sebi. Prvo prestanemo da se molimo, zatim zaboravimo na postove, ne idemo u crkvu, ne čitamo Sveto Pismo. Na kraju, ni ne osećamo potrebu za tim.
Zato Sveti Tihon nije govorio o lenjosti samo kao o životnoj teškoći, već kao o ozbiljnom duhovnom problemu koji zahteva buđenje. On nas podseća da borba sa lenjošću nije borba protiv umora, već borba za život – onaj unutrašnji, duhovni. Svaki napor da se uzdignemo, da ustanemo i kažemo sebi: “Hajde, sada ću da se pomolim, pročitam nešto korisno, pomognem nekome”, jeste mali korak nazad ka životu, ka Bogu.
- Lenjost se, kako tvrde mnogi duhovnici, pobeđuje delanjem – ne impulsivnim, haotičnim aktivizmom, već smirenim, svakodnevnim trudom. Rano ustajanje, molitva, čitanje, rad, pomaganje drugima – sve su to načini da se duša pokrene i zaštiti od duhovnog propadanja. Važno je prepoznati da je svaki dan nova prilika da pobedimo ravnodušnost i u sebi probudimo volju za istinskim životom.
U konačnici, Sveti Tihon nas upozorava da lenjost nije samo slabost, već realna pretnja duhovnom zdravlju. Ako joj se prepustimo, postajemo ranjivi i otvoreni za sve ono što nas udaljava od Boga, od ljudi i od nas samih. Ali ako je prepoznamo i suprotstavimo joj se, možemo ponovo osetiti puninu života i radost koju donosi svakodnevni trud u ljubavi i veri.
