Vernici s posebnim mirom u srcu misle i pričaju o Ostrogu.Svi smo svedoci mira i blagostanja kojim taj manastir zrači a i ne postoji ni jedna osoba koja nije čula za čuda sa ovog mesta.U nastavku članka Vam donosimo priču o Aleksandri koju je životni put odveo baš do ovog svetog mesta.
- Aleksandra Novaković, programerka i web dizajnerka iz Srbije, nosi u sebi priču koju teško da iko može čuti bez snažnih emocija. Još od rođenja bori se sa cerebralnom paralizom, stanjem koje joj je od prvog dana života donelo izazove koje većina ljudi nikada neće iskusiti. Ipak, jedno iskustvo iz njenog detinjstva promenilo joj je život iz korena i oblikovalo osobu kakva je danas – snažna, istrajna i ispunjena.
Kada je imala samo 12 godina, Aleksandra je počela da sanja jedan isti san. U snu je jasno videla manastir Ostrog, poznato svetilište u Crnoj Gori, a kroz svetlost se pojavljivao lik Svetog Vasilija koji joj je upućivao poruku – da dođe. U početku je to shvatila kao simboliku, ali kada se san ponovio nakon samo sedam dana, shvatila je da ne može da ga ignoriše. U tom trenutku, kao da se sve poklopilo – njena razredna, Branka Kostić, odlučila je da povede učenike na hodočašće upravo u Ostrog. Aleksandra je otišla sa sestrom, ne znajući da će to putovanje biti prekretnica njenog života.
- Već pri prvom koraku u manastirsku crkvu, obuzela ju je snažna emocija. Počela je da plače neutešno, pred svima koji su se tu zatekli. Kako sama kaže, to je bio nekontrolisan izlazak osećanja, kao da je nešto duboko i teško izlazilo iz nje. Jedan monah joj je tada prišao i rekao da pusti suze, jer su one znak da se u njoj nešto oslobađa, i da je taj trenutak ključan za njen život. Osetila je neverovatno olakšanje, kao da je sav teret koji je nosila do tada, protiv svoje volje, jednostavno nestao.
Kada je prišla moštima Svetog Vasilija, doživela je još snažniji osećaj – kaže da je tada prvi put zaista zavolela sebe. Dok je držala ruku na svetim moštima, zamislila je tri želje koje su bile srž svega što joj je u tom trenutku nedostajalo.
- Prva želja bila je da može sama da pređe makar 100 metara, bez tuđe pomoći. Druga je bila da pronađe osobu koja će je razumeti i podržavati u svakodnevnoj borbi, koja uključuje vežbe, napor i nadu u napredak. Treća želja bila je da se bavi poslom koji voli, i da od njega može samostalno da živi, da se oseti korisnom i vrednom, bez obzira na bolest koju ima.
Upravo tada joj je ponovo prišao monah koji nije znao šta je zamislila, ali joj je rekao da će sve tri želje biti ispunjene – jedna u roku od nekoliko godina, druga kroz deceniju, a treća kada bude vreme. Sve tri su se vremenom zaista ostvarile, kako je ispričala, 12 godina kasnije.
- Nakon izlaska iz manastira, desilo se još nešto čudesno. Iako je ušla nemoćna da stoji, sa bolovima koje izazivaju svakodnevne vežbe i konstantna upala mišića, izašla je iz manastira i stajala tokom cele šestosatne službe. Tada nije osećala nikakav bol, niti znakove bolesti, što joj se nikada pre ni posle toga nije dogodilo. Taj trenutak pamti kao jedno od najdubljih i najneobjašnjivijih iskustava u svom životu.
Iako joj je bilo potrebno više od decenije da o tome govori javno, Aleksandra danas otvoreno svedoči o svom duhovnom iskustvu koje je imalo snagu da joj preobrazi čitav život. Njen put je bio težak, ali je sa sobom nosila veru, nadu i ogromnu snagu volje. Danas je ostvarena žena koja samostalno radi, zarađuje i živi, uz podršku osobe koja je razume i podržava. Njena priča ostaje snažan podsetnik da su vera, volja i ljubav pokretači istinskih čuda.
