Današnje izdanje članka donosi novu priču čija radnja prati čoveka koji je kao otac bio razočaran zbog kćerkine neodgovornosti i mrzeo je kćerkinog muža jer je smatrao da on nije pravi za nju, ali ono što je kasnije učinio za njega ga je ostavilo bez reči…
U malom selu na kraju doline, mir večeri razbio je grubi glas koji je odjekivao kroz zidove stare kuće. Strahinja je stajao u sredini sobe, lice mu je bilo crveno od besa, a ruke su mu drhtale. Pred njim je stajala Milica, njegova starija ćerka, tek na pragu života, s pogledom punim straha i bola. U njenom naručju, jedva vidljiv, počinjao je da se nazire život koji je tek nosila. „Sramoto!“ odjeknulo je. Reč teža od kamena, reč koja je presekla sve niti između njih. Milica je pokušala da mu priđe, suze su joj se slivale niz lice. „Oče, molim te, mi se volimo.“ Ali Strahinja se samo gorko nasmejao. Njegov ponos bio je veći od ljubavi, od razumevanja, od krvi. „Volite se? Ti i on? Sin pijanice i neradnika? S njim da osramotiš kuću mog oca, moje ime, sve što sam radio čitav život?“
Stefan, momak s kojim je Milica delila snove, stajao je iza nje. Bio je mršav, ali u očima mu je gorela odlučnost. „Gospodine Strahinja, volim vašu ćerku i brinuću o njoj. I o detetu.“ Te reči nisu umirile Strahinju, već su ga još više razbesnele. Pogledao je mladića sa prezirom, kao da pred sobom vidi samo senku čoveka. „Ti ćeš da se brineš? Ti, koji nemaš ni krova nad glavom, ni imanja, ni dinara! Gubi mi se iz kuće! Oboje!“
- Izvukao je torbu koju je već ranije spremio i bacio je pred Milicu, ravno na prašnjavi put ispred kuće. „Nemaš više oca. I ne vraćaj se nikada. Od danas, ja imam samo jednu ćerku.“ Njegove reči bolele su više od udarca. Milica je, drhteći, pogledala oca poslednji put, ali u njegovim očima nije bilo ni trunke sažaljenja. Uhvatila je Stefana za ruku i otišla bez reči, dok je iza nje ostajala kuća koja više nije bila dom.
Prošle su godine. Osam dugih godina. Strahinja je nastavio život onako kako je znao – ponosno i sam. Mlađa ćerka se udala i otišla, a on je ostao sam sa svojim sećanjima i tišinom. Njegova stolarska radionica, nekad poznata po kvalitetu, počela je da propada. Dolazila su nova vremena, konkurencija, dugovi. A onda je došla bolest.
- Najpre umor, pa bol, pa strah. Lekari su rekli da mu bubrezi otkazuju. Trebao mu je donor. Mlađa ćerka nije bila podudarna. Strahinja je ležao u bolnici, okružen belim zidovima i tišinom koju je sam stvorio. Shvatio je da je sve izgubio – i porodicu i zdravlje, a najviše sebe. Jednog jutra, medicinska sestra je ušla sa osmehom. „Gospodine Strahinja, stigle su dobre vesti. Nađen je donor. Potpuna podudarnost. Spaseni ste.“ Starac je zanemeo. „Ko je?“ „Anoniman donor“, rekla je. „Neko gore vas očigledno voli.“ Operacija je bila uspešna. Strahinja je preživeo, ali duša mu nije nalazila mir. Kada je doktor došao posle nekoliko dana, rekao mu je da donor želi da ga vidi. Vrata su se otvorila, a u sobu je ušao muškarac u odelu. Lice mu je bilo zrelo, ozbiljno, ali oči su mu bile poznate. „Stefane?“ šapnuo je Strahinja, ne verujući. Mladić je klimnuo. „Ja sam, gospodine Strahinja.“
Tišina je pala između njih. Strahinja je pokušao da pronađe reči, ali nije ih bilo. „Zašto? Nakon svega što sam vam učinio?“ Stefan je uzdahnuo. „Zbog Milice. Nikada vas nije prestala voleti. Znala je da ste bolesni. Htela je da vam pomogne, ali ja joj nisam dao. Ona je majka mog sina. Njeno zdravlje mi je važnije od svega. Zato sam se ja testirao. I bio sam podudaran.“ Strahinja je zatvorio oči. Teško je disao. „Ti si sin onog pijanice…“
- „Jesam“, odgovorio je Stefan mirno. „Ali nisam on. Radio sam dan i noć da Milici i našem detetu ništa ne fali. Danas imam firmu. Gradimo zgrade po celoj zemlji. Imamo sve što nam treba. I imao sam dovoljno da platim vaše lečenje, jer ste otac moje žene i deda mog sina.“ Strahinja se slomio. Suze su mu tekle niz lice. „Oprosti mi, sine. Oprosti mi što nisam video ko si.“ Stefan se okrenuo i otvorio vrata. U hodniku je stajala Milica, suza joj se slivala niz obraz, a pored nje je bio dečak s tamnom kosom i velikim očima.
„Tata?“ upitao je tiho. Strahinja je pogledao u dete, pa u ćerku. Srce mu se stegnulo. Ruke su mu zadrhtale dok je izgovorio: „Milice, kćeri moja… oprosti mi.“ Milica je potrčala, zagrlila ga čvrsto, kao da želi da izbriše sve godine bola. Suze su im se spojile, a Strahinja je prvi put posle mnogo vremena osetio toplinu doma. Oterao je ćerku jer je verovao da mu je ukaljala čast. Godinama je živeo u hladnoći ponosa, a kada ga je bolest slomila, došao je čovek kog je prezirao. Došao je da mu spase život i da mu vrati ono što je izgubio — porodicu, ljubav i mir.
