Ukoliko ste vernici i ozbiljno pratite sve običaje i tradicije onda je ovaj članak idealan za Vas. U nastavku saznajte koje to stvari ne bi smeli da radite…
Sveštenik Predrag Popović, poznat po svojim javnim obraćanjima u kojima deli hrišćanske vrednosti i savete vernima, nedavno je govorio o ozbiljnim duhovnim opasnostima koje vrebaju čoveka, a koje često prolaze neprimećeno. U svom obraćanju posebno je naglasio koliko može biti pogubno kada čovek pomisli ili izgovori rečenicu: „Ne treba mi niko.“
- On objašnjava da takvo razmišljanje ne vodi ka slobodi ili miru, kako mnogi pogrešno veruju, već ka duhovnoj usamljenosti i otuđenju od onoga što je čoveku suštinski važno. Đavo, kako kaže otac Predrag, koristi tu slabost čoveka da ga odvoji od zajednice, porodice i bližnjih, čineći ga ranjivim i lakim za manipulaciju.
„Kada čovek pomisli da mu niko ne treba, da može sam sa sobom i Bogom, on već tada počinje da se udaljava od istinske suštine. To nije prava molitvena samoća, to je iluzija u kojoj đavo lako preuzima inicijativu. Na taj način čovek postaje trom, pasivan, a zatim i lenj. Njime se tada može upravljati bez ikakvog otpora“, ističe otac Predrag.
- Takvo stanje duha, dodaje, vodi čoveka ka ljubavi prema samoći koja nije ispunjena molitvom ili mirom, već prazninom i odsustvom bliskosti sa drugima. Čovek tada može sebi da izgleda kao da i dalje živi u veri i da služi Bogu, ali to je samo obmana. „Đavo upravo tada udara na samu suštinu spasenja. Čovek misli da je Božji, da je posvećen, ali u stvari polako tone u stanje u kojem gubi vezu sa Bogom i ljudima oko sebe“, naglašava otac Predrag.
On dalje upozorava na to koliko je važno da čovek ostane u zajednici i da neguje odnose sa porodicom, prijateljima i bližnjima. Bez tih odnosa, ljudska duša postaje ranjiva i sklona stanju duhovne letargije. „Kada se čovek izdvoji iz porodice, iz zajednice, postaje lak plen. Prva stvar koju đavo uradi kada uđe u čoveka jeste to da ga odvoji od njegove porodice i bližnjih. A kada se to dogodi, čovek počinje da uživa u svojoj tišini i samoći, ali ne zato što je našao mir, već zato što je izgubio smisao za zajedništvo i ljubav“, dodaje sveštenik.
- Otac Predrag podseća da hrišćanski put podrazumeva međusobno služenje i ljubav prema drugima. Čovek nije stvoren da bude sam i zatvoren u svoja razmišljanja, već da živi u zajednici i da raste u veri kroz odnose sa bližnjima. Odluka da se povučemo i živimo uverenjem da nam niko ne treba, često je prvi korak ka duhovnom propadanju.
„Zato nikada ne dozvolite sebi da pomislite kako vam u životu niko nije potreban. Čovek je biće zajednice i ljubavi. Otuđenje je tihi neprijatelj koji uništava iznutra i odvaja nas od svega što nas čini živim u duhovnom smislu“, zaključuje otac Predrag i upozorava vernike da prepoznaju ovu zamku pre nego što bude kasno.
BONUS TEXT
Hrišćanstvo posmatra lenjost kao težak greh koji duboko narušava odnos čoveka sa Bogom, ali i njegovu odgovornost prema bližnjima i samom sebi. Lenjost se ne definiše samo kao fizičko nečinjenje ili izbegavanje rada, već mnogo više kao duhovna tromost – stanje u kojem čovek gubi volju za dobrim delima, molitvom, pokajanjem i životom u skladu sa hrišćanskim vrlinama.
Zbog toga je lenjost svrstana među sedam smrtnih grehova, jer nije bezopasna slabost ili trenutna malaksalost, već unutrašnje stanje koje udaljava čoveka od vere i istine. U staroj hrišćanskoj tradiciji, naročito kod pustinjskih otaca, ovaj porok se tumači kao gubitak želje za duhovnim napredovanjem. Osoba obuzeta lenjošću gubi interesovanje za molitvu, post, služenje bližnjima i sopstvenu unutrašnju borbu koja je neophodna za izgradnju duhovne snage.
