Razvod bračne zajednice je nešto što vidimo veoma često ovih dana i svaki od tih razvoda iza sebe je ostavio žrtve trume. Neko ko najviše pati nakon razvoda nisu jedan od roditelja, nego je neke vrlo krhak i mlad, a to su deca. U nastavku Vam donosimo priču curice čiji su roditelji se rastali, a njen život je otišao u propast sa novim brakovima njenih roditelja…
Kada nas roditelj napusti u najranijim godinama, posledice tog čina često ostaju duboko urezane i nevidljive spolja. U mom slučaju, otac je sestru i mene napustio kada smo imale svega osam i deset godina. Njegovo prisustvo se od tada svelo na neredovne posete koje su se dešavale otprilike jednom u tri meseca. Izdržavanje je stizalo povremeno, uprkos tome što je bio finansijski sposoban da pruži više. Njegova odluka da se distancira i ne preuzme odgovornost oca nije nas povredila samo materijalno, već nas je emocionalno ogolila.
- Kada se ponovo oženio, a ja sam imala četrnaest godina, naši kontakti su dodatno oslabili. Od tada su se susreti sveli na moje povremene posete, a komunikacija je bila hladna i formalna. Iako iz tog braka nije imao svoju decu, mnogo više pažnje je poklanjao ćerki svoje nove supruge. Ona ga je oslovljavala sa “tata”, živela sa njima i uživala u njegovom punom prisustvu – nešto što sestra i ja nikada nismo doživele.
Godinama sam učila da živim s tim. U međuvremenu sam sebi izgradila život, postala odrasla osoba i postepeno, uz mnogo unutrašnjeg rada, uspela sam da mu oprostim. Međutim, oproštaj nije isto što i zaborav. Danas, kada je ostario, želi da budemo prisutne, da ga posećujemo redovno i budemo tu kad god zatreba. Njegova supruga, maćeha koja nas nikada nije prihvatila kao deo svog sveta, sada odjednom očekuje da im pružamo podršku i pomoć. Čak ide toliko daleko da preti kako će njihov stan ostaviti nekome drugom ukoliko ne pristajemo na redovne posete.
- U toj manipulaciji i pritisku jasno vidim obrasce iz prošlosti. Nije stvar u samoj imovini, već u načinu na koji se ljudi služe onim što imaju da bi uslovljavali tuđu pažnju i prisutnost. Način na koji se ponaša me podseća na godine kada smo bile prepuštene same sebi, dok je ona bila u centru njegove pažnje. Njena arogancija me iznova vraća u detinjstvo, podsećajući me na sve one momente kada sam želela očevu ljubav, ali je dobijala neka druga devojčica.
Pitanje koje se sada postavlja jeste: kako se postaviti u ovoj situaciji, a ne izneveriti sebe? Odgovor nije jednostavan. Potrebno je mnogo snage da se zadrži dostojanstvo, a da se pri tom ne osećamo kao da napuštamo nekoga. Granice koje sada postavljam nisu rezultat osvete, već briga za vlastito psihičko zdravlje. Niko ne može zahtevati da zaboravimo ono što nas je oblikovalo. A ono što nas je oblikovalo nisu bili samo izostanci, već i tišina, ignorisanje, nepravda i osećaj suvišnosti.
- Sada kada su godine učinile svoje i kada traže podršku, nemam obavezu da sve to dam. Imam pravo da odlučim koliko mogu, kad mogu i kako mogu. Moje vreme i energija su dragoceni. Moj mir je važniji od bilo kog nasledstva. Ako sam naučila nešto kroz sve ove godine, to je da nema te imovine koja može kupiti nečije prisustvo, odanost ili ljubav.
Kada odlučujem da li da ih posetim, pitam sebe: da li to činim iz saosećanja, iz ličnog uverenja, iz onoga što je u skladu s mojim vrednostima? Ili je u pitanju osećaj krivice, strah od osude, stari refleks koji me tera da se dokažem? Ako je odgovor ovaj drugi, onda je to znak da moram stati i razmisliti.
- Zajedno sa sestrom pokušavam da pronađem način da budemo tu za sebe, ali i da postavimo granice koje će nas zaštititi. Ne želim više da živim u funkciji nečijih očekivanja, naročito onih koji nas nikada nisu istinski prihvatili. Pomagati drugima je plemenito, ali nikada po cenu samoponiženja i gubitka identiteta.
Na kraju, ostaje poruka koju sebi ponavljam kad god naiđe trenutak sumnje: pomoći ću onoliko koliko ne gubim sebe. Moj mir nema cenu. A moja prošlost, iako bolna, danas mi služi kao kompas da ne skrenem s puta samopoštovanja. Oprostila sam, ali to ne znači da sam zaboravila. I to je sasvim u redu.
