Radmila je kroz život prošla kroz mnoge trnovite i teške trenutke, no njen put, premda pun boli i pokušaja, pokazuje koliko je značajna snaga volje i borbenost. Priča o njenom životu počinje s teškim trenucima još u ranoj mladosti. Naime, majka joj je preminula od karcinoma kada je imala samo 17 godina, što je duboko uzdrmalo njen svet. Njen otac, koji je nakon toga prešao u alkoholizam, bio je fizički prisutan, ali emocionalno vrlo dalek. Radmila je odrasla u takvim okolnostima, koje su oblikovale njen pogled na život, te ju učinile jakom, ali i duboko ranjenom osobom.
Sa 18 godina, Radmila se zaljubila u mladića koji nije bio spreman da se suoči s životnim izazovima. Verovala je da će je on “spasti”, da će doneti siguran život, ali ubrzo su shvatili da su oboje u tom odnosu prepoznali samo svoje strahove, a ne ljubav. Rezultat tog odnosa bio je sin Marko.
Majčinstvo u tim okolnostima bilo je vrlo teško. Bez stabilnih prihoda, podrške i sa neizvesnošću u svakom koraku, Radmila je morala da donese jednu od najtežih odluka svog života. Na samo 21 godinu, suočena s očajem i siromaštvom, odlučila je da svog trogodišnjeg sina Marku da na usvajanje. Radmila nije učinila ovo iz sebičnosti, već iz želje da njeno dete ima bolji život od onog koji je ona sama živela. Osećala je da nije u mogućnosti da mu pruži ono što bi trebalo, pa je verovala da bi mu neko drugi mogao obezbediti srećniji i sigurniji život.
Život u tom periodu bio je izuzetno turbulentan za Radmilu. Prošla je kroz depresiju, danima je ležala u krevetu, a bol zbog davanja sina na usvajanje je bila neizmerna. Ipak, jednog dana, gledajući svoje stare i iznošene cipele, Radmila je odlučila da se bori. Počela je raditi u lokalnoj prodavnici i uz mnogo truda i posvećenosti uspela da izgradi svoj život iz temelja. Radila je i po 12 sati dnevno na dva posla, stvorila je novi život i u iznajmljenom stanu, daleko od svega što je nekada poznavala.
Nakon što je uspostavila stabilnost u svom životu, upoznala je Aleksandra, muškarca koji je imao svoje životne nedaće, ali i sličan pogled na život. Aleksandar je imao sina iz prvog braka, a njegov odnos prema očinstvu probudio je u Radmili davno potisnute emocije prema vlastitom sinu. Počela je da sanja o ponovnom susretu sa Markom.
Godine su prolazile, a Radmila je stalno razmišljala o svom sinu. Pitala se da li je srećan, da li je voljen, da li je imao lep život. Jednog dana, skupila je hrabrost da pozove socijalnu službu, i odgovor koji je dobila bio je šokantan – Marko je još uvek bio u domu. To je bila sužena stvarnost, jer je Radmila verovala da je njen sin već pronašao novu porodicu, srećan i voljen. Ali istina je bila drugačija – Marko je još uvek čekao nekog da ga voli i zbrine.
Radmila nije oklevala. Spakovala je stvari i otišla u dom gde je našla svog sina, sada već osmogodišnjaka. Kada ga je ugledala, srce joj je bilo ispunjeno i puni suza. Marko je bio isti dečak, ali sada sa krupnim očima. Radmila je kleknula pred njega, suzdržavajući suze, i sve joj je bilo jasno – bilo je to vreme za oprostiti sebi i sinu. Taj susret bio je početak nove nadu u njenom životu.
Po povratku sina, Aleksandar ga je prihvatio kao vlastito dete, a njih troje su počeli novi život zajedno. Sada Radmila, ponosno govori o svom sinu koji je otišao u školu, igra fudbal, i s ponosom priča o svojoj majci, koja je prošla kroz pakao, ali nije odustala da izgrade porodičnu sreću.
Danas, Marko je srećan i zdrav, a Radmila, kroz suze, priznaje kako je najviše naučila od svog sina. On je njeno sve, njena snaga, i uz njega oseća da se sve može popraviti. „Grešila sam prema njemu“, kaže Radmila, ali sada je, uz njega, sposobna da sve nadoknadi.
Radmilina priča je dokaz da, unatoč svim teškoćama i gubicima, život može dati još jednu šansu za sreću. S ljubavlju, upornošću i hrabrošću, novi početak je uvek moguć, bez obzira na to koliko teško delovalo.
