Otac je pretukao sina jer mu je nestalo 50 evra iz novčanika: Ujutru je našao te pare pored svog kreveta uz poruku koja ga je slomila za ceo život.

U današnjem članku Vam donosimo potresnu priču o ocu koji je zbog nestalih 50 evra greškom kaznio sina, ne sluteći šta će se desiti sledećeg jutra. U nastavku saznajte šta je zatekao sledeći dan i šta je to bilo što ga je slomilo za ceo život…

Goranov dom bio je hladan, zagušljiv i pun vlage. Zidovi su nosili miris jeftinog duvana, ustajalog vazduha i nervoze – miris siromaštva koji se ne pere ni sapunom ni vremenom. U tom stanu, na kraju dugog hodnika, živela su samo dvojica: Goran i njegov sin Stefan, petnaestogodišnjak bledog lica i tihog pogleda. Majka ih je napustila pre pet godina, otišla bez reči i bez pozdrava, a od tada su otac i sin preživljavali oslanjajući se jedno na drugo, svako na svoj način.

• Goran je radio na građevini, često i po dvanaest sati dnevno. Svaki njegov dan mirisao je na cement, znoj i iscrpljenost. Ruke su mu bile grube i ispucale, a oči umorne, ali je verovao da mora gurati dalje – zbog Stefana. Tog petka, vraćao se kući posle još jedne takve smene, umoran do kostiju. Bacio je jaknu na stolicu i seo za sto, izvadio stari, pohabani novčanik i počeo brojati novac koji je štedljivo odvajao za kiriju. Tačno je znao koliko bi trebalo da ima – sto pedeset evra. Toliko je bilo dogovoreno s gazdom.

Prebrojao je jednom, pa drugi put. Lice mu se stegnulo, srce ubrzalo. Nedostajalo je pedeset evra. Ceo jedan dan rada. Novac koji je značio da će sutra možda spavati napolju ako ga gazda izbaci. Goran je zurio u sto, ne verujući. U kući nije bilo nikog osim njih dvojice. Zaključak mu se sam nametnuo – neko je uzeo pare. A taj neko nije bio niko drugi do njegov sin. Ustao je naglo, kao da ga je neko ošinuo. Vrata Stefanove sobe zalupila su se o zid. Dete je sedelo za stolom, učilo matematiku pod treperavim svetlom male lampe. Kada je podigao pogled i video očevo lice, zaledio se. “Gde su pare?” izgrmeo je Goran, glasom u kojem su se mešali umor i ogorčenost. “Gde je pedeset evra, ha?”

• Stefan je zbunjeno pogledao oca. “Tata, ne znam o čemu pričaš… Nisam ništa uzeo.” Glas mu je bio tanak i drhtav. Ali Goran nije hteo da sluša. “Lažeš! Isto kao što je i ona lagala! Sve sam ti dao, sve radim zbog tebe, a ti me potkradaš!” Zgrabio ga je za majicu, podigao s kreveta. “Znaš li ti koliko znoja košta pedeset evra? Koliko cigala moram preneti da bih ih zaradio?” Dečak je pokušao da progovori, da objasni, ali reči su se pretvorile u suze. “Tata, nisam… možda si ispustio, stvarno nisam…” I baš ta rečenica, koja je bila molba i istina, zapalila je vatru u Goranovim grudima. Bio je to trenutak kad su godine siromaštva, poniženja i gneva eksplodirale.

Prvi udarac pao je brzo, otvorenom šakom, ali jak kao šamar života. Stefan je pao na pod, držeći se za obraz. Goran je već posezao za kaišem. Udarci su pljuštali po tankim ramenima, po leđima, po detetu koje je pokušavalo da se skloni, ali nije imalo gde. Plakao je, molio da stane, ali Goran kao da nije čuo. Tukao je sve što ga je godinama gušilo – svoju nemoć, bedu, prazne frižidere i poniženja sa posla. Kada je najzad zastao, zadihan, Stefan je ležao na podu, uvijen u sebe, tiho jecajući. Goran je bacio kaiš i izjurio iz sobe. Natočio si je čašu rakije, tresući se, ubeđujući samog sebe da je postupio ispravno, da mora da uvede red. Pio je i pokušavao da ućutka ono što mu je u grudima počelo da ga izjeda – sitan, ali neumoljiv osećaj da je pogrešio.

Noć je prošla u tišini, a jutro se uvuklo sivo i teško. Goran se probudio na stolici u kuhinji, s glavom koja mu je odzvanjala od alkohola i krivice. Slika od sinoć počela je da mu se vraća – Stefanove suze, njegov plač, njegov strah. Ruke su mu zadrhtale. “Izviniću mu se,” promrmljao je. “Kupit ću mu onaj ranac što je želeo. Nisam smeo tako.” Prošao je kroz hodnik i pogledao ka čiviluku. Jakna koju je sinoć bacio na stolicu sada je visila uredno okačena. Stefan ju je, naravno, podigao, kao i uvek. U grudima mu se javio tračak nade – možda ga dete nije zamrzelo. Krenuo je ka njegovoj sobi. “Stefane?” pozvao je tiho. Niko nije odgovorio. Vrata su bila odškrinuta.

• Krevet je bio namešten do savršenstva, prekrivač zategnut, jastuk poravnat. Na prvi pogled, sve uredno. Ali nešto nije bilo u redu. Nije bilo Stefanovih knjiga, ranca, ni garderobe. Goranovo srce je preskočilo otkucaj. Prišao je krevetu i tada ugledao na jastuku zgužvanu novčanicu od pedeset evra i jedan komad papira istrgnut iz sveske. Uzeo je novac i odmah prepoznao mrlju od kafe u uglu. Bio je to onaj isti novac koji je tražio. Nije bio ukraden. Drhtavim rukama razvio je papir. Stefanov rukopis bio je sitan, uredan, a na nekim mestima suze su razlile mastilo.

„Tata, nisam uzeo pare. Ispale su ti kad si sinoć bacio jaknu. Upale su između stolice i naslona. Video sam kad si otišao u kuhinju. Hteo sam da ti kažem, ali si vikao i pio, i nisam smeo da ti priđem. Zato sam ti ostavio ovde, da nađeš ujutru. Oprosti što sam ti teret. Oprosti što trošim tvoj novac. Neću više. Otišao sam kod bake na selo. Pešice ću, ne brini za kartu. Kad nađem posao, vratiću ti sve što si potrošio na mene. Voli te tvoj sin Stefan.“ Papir mu je ispao iz ruke. Soba se zavrtela, a tišina je postala teža od olova. Sve je bilo jasno. Nije ukrao. Njegovo dete, koje je sinoć tukao kao lopova, bilo je nevino. U njegovim očima video je samo laž koju je sam izmislio. I dok je Goran pio da smiri savest, Stefan je uredno okačio očevu jaknu, pronašao novac, i ostavio pismo – mirno, tiho, s ljubavlju i oproštajem.

• Goran je pao na kolena pored praznog kreveta. Uhvatio je jastuk koji je još uvek mirisao na njegovog sina i pritisnuo ga uz lice. “Stefane!” kriknuo je, glasom koji je parao zidove. “Sine moj, vrati se!” Ali odjek mu se samo vratio sa golih zidova. Kuća je ćutala. Na prekrivaču je ležala novčanica – ta prokleta pedesetica, sada bezvredna. Taj novac, koji je sinoć značio preživljavanje, danas je bio simbol onoga što je izgubio zauvek. Shvatio je da siromaštvo nije u praznom novčaniku, nego u praznom srcu koje sumnja u najbliže. Shvatio je da postoje batine koje ne bole telo nego dušu, i da reči izrečene u besu ostaju da odzvanjaju duže od bilo kog udarca.

Goran je dugo sedeo na podu, u tišini koja je gutala prostor. Sunce je ulazilo kroz prljavi prozor, obasjavajući papir i novac. U tom svetlu, sve je izgledalo besmisleno – i posao, i borba, i novac. Jer ono što je izgubio nije moglo da se kupi ni za hiljadu evra. I znao je, dok su mu suze kapale po jastuku, da je njegov sin otišao, i da možda nikada više neće čuti njegov glas.