U ovom članku Vam donosimo jednu zanimljivu ispovest vezanu za temu bahate vožnja, što je jedna od čestih situacija u kojoj se svako od nas redovno pronađe…
Priča jednog studenta postala je viralna nakon što je opisao kako je odlučio da se suprotstavi bahatom vozaču koji je svojom nepažnjom i arogancijom zauzeo čak četiri parking mesta na univerzitetskom parkingu. Iako nije želeo da mu nanese bilo kakvu stvarnu štetu, imao je jasan cilj: da ga navede da se zapita o sopstvenom ponašanju i možda nauči da poštuje druge.
- Student je objasnio da je tog jutra, kao i mnogo puta ranije, kružio oko prepunog parkinga u nadi da će se negde pojaviti slobodno mesto. Parking je bio notorno prebukiran, naročito tokom jutarnjih časova kada su se svi trudili da stignu na predavanja na vreme. Kampus nije nudio mnogo alternativa, pa je traženje mesta često značilo gubljenje vremena i strpljenja. Tokom te potrage ugledao je nešto što ga je zaista izbacilo iz takta: luksuzni sportski automobil, Corvette, ostavljen tako da zauzima četiri savršeno locirana parking mesta, odmah pored ulaza. Raspored točkova i položaj vozila jasno su otkrivali da vlasnik nije slučajno pogrešio – bilo je očigledno da je namerno parkirao preko linija, verovatno u želji da zaštiti svoj automobil od dodira sa drugim vozilima.
Dok je kružio parkingom još desetak minuta, pokušavajući da pronađe barem jednu slobodnu poziciju, frustracija je rasla. Na kraju je morao da ostavi svoj auto na krajnjem delu parkinga, daleko od zgrade u koju je žurio. Dok je zaključavao kola, misli su mu se stalno vraćale na bahato parkiranu Corvette i na činjenicu da njegovo vreme i trud nekom očigledno ništa ne znače.
- Student je opisao kako je, iako nije sklon konfliktima, osećao potrebu da makar simbolično iskaže nezadovoljstvo. Hteo je da vlasnika takvog automobila podseti da nije jedini na svetu i da ne može samo tako ignorisati potrebe drugih. Zato je smislio mali trik koji nije uključivao nikakvu štetu ili vandalizam, ali je mogao da izazove sasvim dovoljnu dozu panike kod vozača. Na parčetu papira napisao je jednostavnu, ali upečatljivu poruku: „Izvini, udario sam tvoj auto. Verovatno nećeš ni primetiti štetu.“ To kratko obaveštenje zalepio je na vetrobran Corvettea i potom otišao na predavanje, smatrajući da je time postigao neku vrstu moralne ravnoteže.
Nakon što se nastava završila, student se uputio ka parkingu, ne očekujući ništa posebno. Međutim, prizor koji ga je dočekao izmamio mu je nevoljan osmeh. Kod Corvettea je stajao mladić koji je frenetično obilazio oko svog automobila, saginjao se, posmatrao svaki ugao i pritom razgovarao telefonom podignutim tonom. Iz njegovog držanja i glasa bilo je evidentno da je uveren kako je auto oštećen, iako na njemu nije bilo ni najmanje ogrebotine. Student je iz daljine mogao čuti njegove uznemirene rečenice, mada nije znao s kim se tačno raspravlja. Ipak, pomislio je da ta osoba na drugom kraju slušalice sigurno nije imala prijatan razgovor.
Kasnije je student dodao da mu je na trenutak čak bilo malo neprijatno što je izazvao toliku paniku, ali ga je to prošlo čim se setio koliko je iritantno kada neko zauzme više parking mesta samo zato što misli da je njegov automobil vredniji od tuđeg vremena. Po njemu, mala lekcija nikome nije mogla da škodi, posebno ako bi možda dovela do promene navika tog vozača. U onlajn komentarima ispod njegove priče razvila se duga rasprava. Jedan korisnik je napisao kako je njegova šala zapravo „poklon koji stalno daje“ i da je gotovo sigurno da vozač Corvette te noći nije mirno spavao, zamišljajući nevidljive ogrebotine i potencijalne troškove popravke. Dodao je i da planira da isproba istu ideju kada se sledeći put sretne sa neodgovornim parkiranjem. Drugi korisnik je podelio anegdotu iz svoje porodice, ističući da njegova tetka ponekad nesvesno parkira preko dve linije. Jednom je našla poruku na automobilu koja je glasila: „Ovo nije Ferrari“, što je sve u kući nasmejalo do suza.
- Još neko se nadovezao pričom o tome kako se parkirao sasvim pravilno, ali je po povratku sa kupovine otkrio da su se dva automobila toliko loše smestila levo i desno od njegovog da je jedva uspeo da otvori vrata. Opisao je kako se mučio da se provuče u uskom prostoru, u trenutku izgubivši strpljenje, pa je vrata otvorio snažnije nego što je planirao, ne namerno da nekome šteti, već iz čiste nelagodnosti i frustracije. Pojavili su se i saveti korisnika koji su tvrdili da bi u takvim situacijama bilo najefikasnije prijaviti nepropisno parkiranje nadležnoj službi. Po njihovom mišljenju, visoke kazne i zvanična upozorenja mnogo brže uče bahate vozače pravilima nego bilo kakve šale ili sitne provokacije. Drugi su predlagali kreativne načine da se nekom skrene pažnja na nekulturno parkiranje, poput ideje da se na automobil zalepi nalepnica koja izgleda kao realistična ogrebotina ili udubljenje, čisto da se vlasnik dobro prepadne, a da pritom na vozilu ne ostane nikakva prava šteta.
Neko je pomenuo da je na njegovom univerzitetu parking bio veoma strogo kontrolisan i da su redari gotovo odmah reagovali na svako kršenje pravila. Prema njegovim rečima, novčane kazne su bile česte i predstavljale su značajan izvor prihoda za univerzitet, baš zbog studenata i zaposlenih koji su mislili da mogu parkirati kako god im odgovara. Iz čitave rasprave moglo se izvući zajedničko mišljenje: većina ljudi razume koliko je frustrirajuće kada neko zauzima više mesta nego što mu pripada, naročito na prepunim parking prostorima gde se svaki kvadratni centimetar računa. Bahati vozači često misle da su izuzetni ili da imaju pravo na poseban tretman samo zato što voze skuplji automobil, ali njihove odluke utiču na sve ostale koji se trude da poštuju pravila i pronađu mesto bez stvaranja dodatnih problema.
Priča studenta koji je ostavio poruku možda je na prvi pogled samo šaljiva anegdota, ali istovremeno skreće pažnju na širi problem – na svakodnevne male situacije u kojima nečiji ego i nepažnja mogu stvoriti neprijatnost mnogim ljudima. U ovom slučaju, lekcija je bila bezopasna, ali dovoljno efektna da zapamti onaj ko misli da su linije na parkingu tu samo za ukras.
