Život piše najteže priče većinom onim osobama koje nisu to ničime zaslužile.U nastavku današnjeg članka vam prenosimo jednu priču o starici koja preživljava pravi pakao na zemlji,svako jutro ustaje u suzama a tuga iz njenog srca nikada ne jenjava…
- Na padinama planine Goljak, u zabačenom selu između opština Lebane i Medveđa, živi Mara, žena od 75 godina, čije je postojanje gotovo nepoznato i zaboravljeno, iako svedoči o nečemu mnogo širem – o starenju u samoći, o gubitku porodičnih veza i o dostojanstvu koje opstaje uprkos svemu.
Do njene kuće vodi neprohodan put, pun udubljenja i strmina, gde se čak i snažno vozilo muči da prođe. Ljudi gotovo da više ne zalaze tim putem. Selo u kojem Mara živi, nekada je bilo puno života – imalo je više stotina stanovnika, mnogo stoke i voćnjaka. Danas, osim nje i još jednog bračnog para u blizini, nema nikoga.
- Mara živi sama u staroj, prostranoj kući. Njeni dani protiču u tišini, uz zvuke prirode i društvo nekoliko životinja koje su joj preostale. O njenoj životnoj priči se malo zna, jer je ne deli lako, a jedini uslov za razgovor bio je da ne otkrivamo njen identitet i da ne fotografišemo. Želi da se njeni sinovi, koji su odavno otišli iz sela, ne nađu uvređeni, iako oni odavno ne dolaze.
U mladosti je Mara sa suprugom podizala troje dece, tri sina, u vreme kada se još živelo od zemlje, stoke i sopstvenog truda. Imali su i četvrto dete, ćerku, ali je ona umrla posle operacije, što je bila tragedija od koje se nikada nisu u potpunosti oporavili. Suprug joj se kasnije razboleo, a sa godinama je postajao sve slabiji, do trenutka kada je izgubio nogu usled komplikacija od dijabetesa.
- Njihovi sinovi su izučili zanate i preselili se u gradove, najpre u Kragujevac, gde su otvorili sopstvene radnje. Iako su u početku dolazili, vremenom su posete prestale. Kada ih mesecima niko nije obišao, Mara i njen suprug su shvatili da su ostali sami. Ipak, nastavili su da se nadaju, i da održavaju kuću i dvorište kao da će se neko vratiti.
U jednom trenutku, posle dogovora tokom porodične slave, najmlađi sin je došao da im predloži da mu prepišu imanje. Rekao je da je to dogovor između braće – da on, kao najmlađi, treba da ih čuva. Ugovor su potpisali, ali je prava istina ubrzo isplivala. Najmlađi sin je odmah počeo da prodaje šumu sa njihovog imanja, bez znanja braće, što je izazvalo svađu i potpuni prekid odnosa među njima. Njihova kuća je ostala zaključana, a sin ih nije posećivao.
- Kada je suprug teško oboleo, sin ih je privremeno uzeo kod sebe. Međutim, umesto brige i pažnje, Mara se suočila sa potpunim zanemarivanjem. Snaja nije pokazivala saosećanje, a unuci su ih ignorisali. Jedan od njih je čak rekao da „smrde“, iako su se trudili da ostanu uredni. Nakon što se stanje supruga pogoršalo, sin ih je vratio u selo, samo nekoliko dana pre njegove smrti.
Sahrana je bila skromna, prisustvovao je samo najmlađi sin. Starija dvojica nisu došli, niti su se ikada više pojavili. Mara je ostala potpuno sama, okružena prirodom, sa malo hrane i ponekim telefonskim pozivom iz opštine ili Crvenog krsta. Sin joj ponekad pošalje novac i naspe drva, ali prisustvo i ljubav je ono što najviše nedostaje.
- Njena priča je tiha opomena o zaboravu, o tome koliko se lako zaboravi koren, majčina ruka, očev znoj. Iako ima osam unuka i jednog praunuka, Mara već dugo nije čula njihova imena, niti osetila njihov zagrljaj. Nada se da će možda, jednog dana, neko od njih pozvati. Ipak, kaže, neće napustiti svoj dom – dok iz dimnjaka izlazi dim svakog jutra, ona je tu. Kada ga više ne bude, znaće da je njen put završen.
