U ovom članku Vam donosimo priču koja nas uči da ponekad stvari radimo bez previše razmišljanja i sudimo o nekome bazirano samo na stvarima koje mi vidimo, a ne kakve su one zapravo. Ova priča prati čoveka koji je na teži način naučio da ne treba donositi brze odluke bez da ne znamo šta se u stvarnosti dešava…
Damir je bio čovek koji je verovao da se smisao života meri radom. Svaki njegov dan bio je ispunjen obavezama, sastancima i planovima. Njegova firma je rasla, njegovo ime se poštovalo, ali ono što je nekada bio dom — pretvorilo se u mesto tišine i nerazumevanja. Posao mu je davao osećaj kontrole, dok je kod kuće sve izgledalo kao da izmiče iz ruku. Kada bi se vraćao s posla, umoran, a u isto vreme zadovoljan zbog uspeha, uvek bi nailazio na isti prizor koji mu je budio bes: Lejla, njegova žena, ležala je, umotana u ćebe, često usred dana. Ponekad na kauču, ponekad u spavaćoj sobi, uvek zatvorenih očiju i bledog lica. Sudovi su bili nagomilani, veš nije opran, a ručak bi retko bio spreman. Damir je u početku mislio da je to prolazna faza, da se možda ne oseća dobro.
- Pitao ju je da li joj nešto fali, ali bi ona samo slegnula ramenima i tiho odgovorila: „Samo sam malo umorna, proći će.“ Taj odgovor ga je nervirao. U njegovim očima to nije bio umor, već nemar. Smatrao je da ona jednostavno ne želi da se potrudi, da se prepustila lenjosti. Njegova briga se s vremenom pretvarala u ogorčenost. Počeo je da je grdi, da je vređa, ne birajući reči. „Pogledaj se, Lejla,“ govorio bi hladno, „dok ja radim dan i noć, ti samo spavaš. Zar ti je to život?“ Njegove reči postajale su sve oštrije, a njena tišina sve dublja. Nije se branila, nije se pravdala, što ga je dodatno izluđivalo. U njenom ćutanju je video potvrdu svoje sumnje — da joj više nije stalo ni do njega, ni do sebe.
Sve je kulminiralo na dan njihove godišnjice braka. Damir je, neobično za sebe, odlučio da dođe ranije i iznenadi je. Kupio je cveće, u sebi ponavljajući da je to možda poslednja šansa da spasu ono što je ostalo između njih. Ali, kada je otvorio vrata, dočekao ga je mrak i miris izgorelog jela. Lejla je spavala u fotelji, a večera na stolu bila je hladna i crna od dima. Tog trenutka, u Damiru je nešto puklo. Bacio je cveće, probudio je naglo i rekao: „Dosta je bilo, Lejla. Ne mogu više ovako. Hoću razvod.“ Njene oči su bile pune tuge, ali ne i iznenađenja. Samo je tiho rekla: „Ako je to ono što želiš, Damire, biće tako.“
- Te noći je spakovao svoje stvari i otišao. U hotelu je prvi put posle dugo vremena spavao mirno. Mislio je da je donio ispravnu odluku, da se oslobodio tereta. Tokom narednih meseci, sve je išlo svojim tokom. Razvod je tekao glatko, jer se Lejla nije protivila ničemu. Čak nije ni dolazila na suđenja — njen advokat je saopštio da prihvata sve uslove. Damir je to protumačio kao njenu ravnodušnost.
Na dan kada je konačno potpisao papire, osećao je olakšanje. Uzeo je čašu viskija i nazdravio sam sebi. U tom trenutku, zazvonilo je zvono na vratima. Na pragu je stajao kurir sa kutijom oblepljenom trakom, a na njoj natpis: Univerzitetski klinički centar – Odeljenje onkologije. Pošiljalac: dr Hasić.
Zbunjen, otvorio je paket. Prva stvar koju je ugledao bio je dokument — umrlica. Ime: Lejla Hasić. Datum smrti: prethodnog dana. Uzrok: akutna leukemija. Damir je ostao bez daha. Papir mu je ispao iz ruku, a srce počelo da lupa kao da će iskočiti. „To ne može biti tačno“, promucao je. „Bila je samo umorna, samo je spavala…“ U kutiji je, ispod umrlice, pronašao malu roze svesku. Lejlin dnevnik. Počeo je da čita, svaka rečenica bila je udarac. U jednom zapisu je pisalo da je dobila dijagnozu i da joj je rečeno da će bolest napredovati brzo. Da će se boriti s iscrpljenošću, da će stalno spavati. Ali ono što ga je najviše pogodilo bio je deo u kojem piše da ne želi da mu kaže istinu, jer zna koliko bi ga to slomilo. „Bolje da me mrzi nego da me sažaljeva,“ napisala je.
- Na sledećoj stranici, opisivala je kako skriva simptome, kako se trudi da makar opere sudove pre nego što izgubi snagu. Pisala je da ga voli i da bi dala sve da ga ne opterećuje. Poslednji unos u svesci bio je jedva čitljiv, pisan drhtavom rukom: „Nadam se da je srećan.“ Pored dnevnika bilo je i pismo doktora Hasića. U njemu je pisalo da je Lejla odbila dodatno lečenje kako ne bi trošila novac, jer je želela da Damiru ostane više za život koji će voditi posle nje. Umrla je tiho, držeći njegovu sliku.
Damir je u tom trenutku izgubio kontrolu. Sve što je mislio da zna o njoj, o sebi, o njihovom braku — srušilo se. U besu i očaju razbijao je stvari oko sebe, svestan da ne postoji način da vrati vreme. Reči koje joj je govorio, uvrede koje je izgovarao, sve su mu odzvanjale u glavi kao kazna. Na njenoj sahrani je bio sam. Stajao je pored groba žene koju je pogrešno razumeo i povredio više nego što je ikada želeo. Kada su svi otišli, kleknuo je na hladnu zemlju i šaputao: „Nisam se spasio, Lejla. Nisam.“
Dok je ona konačno našla mir, on je ostao budan — zatočenik sopstvene savesti. Shvatio je prekasno da ono što je smatrao lenjošću zapravo je bilo njeno tiho umiranje, njena borba da sačuva dostojanstvo i da zaštiti njega od bola. I od tog dana, Damir više nikada nije pronašao san, jer je znao da je pravi san zauvek pripao njoj.
