U svim trenutcima koje nas susretnu u toku našeg života vera ne sme da jenjava iz našeg života,međutim jako je porazna informacija da se većina nas Boga seti samo kada nam je muka već za vratom.U jednoj televizijsko emisiji Monahinje su otkrile kako pomažu ljudima koji su u velikim problemima..
- Monahinje manastira Reškovica, mati Ekatarina Komnenić i mati Haritina Tomić, u jednoj televizijskoj emisiji podelile su snažno svedočanstvo o tome kako pomažu ljudima koji se bore sa dubokim osećajem povređenosti i nemogućnošću da oproste. Manastir, smešten u mirnom i povučenom kraju kod mesta Ždrelo, blizu Petrovca na Mlavi, postao je utočište mnogima koji traže duhovni mir i olakšanje.
Kako su istakle, među brojnim vernicima koji dolaze u manastir različitih godina, zanimanja i životnih priča, jedno pitanje se često ponavlja: „Ne mogu da oprostim toj osobi.“ Ta rečenica, izgovorena sa bolom, postaje početna tačka njihovog rada sa ljudima koji nose težinu uvreda, izdaja i nepravdi.
- Monahinje nude jednostavan, ali duboko duhovan savet: molitva kao lek i oslobođenje. Navodeći primer slavnog vojvode Živojina Mišića, koji je, kako se veruje, svakodnevno izgovarao „Očenaš“ čak 700 puta, one podsećaju na snagu ponavljanja molitve kao načina čišćenja duše. Međutim, svesne da je takva disciplina danas retka, savetuju ljudima da započnu sa 30 ponavljanja molitve „Očenaš“, naglas, unutar crkve.
U tom svetom prostoru, okruženom tišinom i ikonama, osoba ostaje sama sa svojim mislima i molitvom. Monahinje se tada povlače i ostavljaju čoveka da se obrati Bogu svojim glasom. Kako su ispričale, vrlo brzo tokom molitve, često već oko dvadesetog puta, počinju da naviru suze. To nije običan plač, već istinska emotivna reakcija – bol, bes, tuga i sve ono što se godinama nakupljalo počinje da izlazi iz duše.
- Kako se molitva nastavlja, dolazi do unutrašnjeg preokreta. Ljudi, koji su verovali da nikada neće oprostiti, odjednom osete olakšanje. Negde oko pedesetog izgovaranja, srce popušta, otpusta teret, i oproštaj se dogodi – ne kao racionalna odluka, već kao duboko duhovno iskustvo.
Prema rečima monahinja, u tom trenutku čovek doslovno ostavlja iza sebe svu težinu – gorčinu, bol i nemir – i izlazi iz crkve drugačiji nego što je u nju ušao. Lagodniji, pročišćen, sa osećajem slobode i unutrašnjeg mira.
- Ova priča podseća na snagu iskrene molitve, tišine i duhovnog vođstva. U vremenu kada su ljudi često preopterećeni svakodnevnim brigama, a emotivne povrede dublje nego ikad, ovakvi duhovni saveti dolaze kao tiha ali moćna pomoć onima koji traže izlaz iz sopstvene tame. Oproštaj, kažu one, nije slabost, već put ka slobodi.
BONUS TEKST
Mara živi sama u staroj, prostranoj kući. Njeni dani protiču u tišini, uz zvuke prirode i društvo nekoliko životinja koje su joj preostale. O njenoj životnoj priči se malo zna, jer je ne deli lako, a jedini uslov za razgovor bio je da ne otkrivamo njen identitet i da ne fotografišemo. Želi da se njeni sinovi, koji su odavno otišli iz sela, ne nađu uvređeni, iako oni odavno ne dolaze.
- U mladosti je Mara sa suprugom podizala troje dece, tri sina, u vreme kada se još živelo od zemlje, stoke i sopstvenog truda. Imali su i četvrto dete, ćerku, ali je ona umrla posle operacije, što je bila tragedija od koje se nikada nisu u potpunosti oporavili. Suprug joj se kasnije razboleo, a sa godinama je postajao sve slabiji, do trenutka kada je izgubio nogu usled komplikacija od dijabetesa.
Njihovi sinovi su izučili zanate i preselili se u gradove, najpre u Kragujevac, gde su otvorili sopstvene radnje. Iako su u početku dolazili, vremenom su posete prestale. Kada ih mesecima niko nije obišao, Mara i njen suprug su shvatili da su ostali sami. Ipak, nastavili su da se nadaju, i da održavaju kuću i dvorište kao da će se neko vratiti.
