U novom izdanju donosimo priču u kojoj jedan neočekivani momenat menja kompletan život ženi koja je mislila da ima sve, ali ono što je dočekalo je pokazalo da se sve može promeniti kada najmanje očekujemo…
Jedne tihe večeri, sve se promenilo. Zvuk razbijene šolje prekinuo je mir u kuhinji, dok su suze neprekidno padale niz Emilyino lice. Stajala je tamo, nemo, dok je njen partner Michael, s hladnim izrazom lica, izgovarao rečenicu koja će joj zauvek ostati urezana u sećanje: „Odlazim, Emily.“ Nije bilo nikakvog upozorenja, nikakve predigre, samo su te reči stvorile prazninu koja je sve progutala. U njenom stomaku nosila je njihov zajednički plod, njihovo dete koje je bilo u petom mesecu trudnoće. Bilo je to vreme nade, vremena kada je maštala o budućnosti s njim, iako je ta budućnost bila samo u njenoj glavi. Michael je odlučio da tu budućnost vidi negde drugde.
Emily je dugo pokušavala da pronađe odgovore na pitanja koja su joj izbijala iz srca. Njegova odsutnost postajala je sve očiglednija. Kasni dolasci, poruke koje su gubile smisao, sve to je ukazivalo na nešto što nije mogla da ignoriše. Kada joj je prijateljica potvrdila da je Michaela videla s koleginicom Samanthom, slika je postala jasna. Michael je našao nekog drugog. I te noći, dok je još uvek bila pod utiskom nesreće, spakovao je torbe i otišao, ostavljajući je samu, trudnu, uplašenu i slomljenu. „Zaslužujem da budem srećan,“ rekao je dok je izlazio, bez obzira na to što je iza sebe ostavio ženu koja nosi njegovog sina. Emily je, iako je bila slomljena, odlučila da ne odustane. Bez obzira na to koliko je bola nosila, odlučila je da iznese svoju trudnoću i da nastavi dalje.
- Meseci su prolazili. Preko dana je radila u biblioteci, a noću je tiho plakala, dok je svaki pokret njenog deteta u stomaku bio jedini razlog da nastavi dalje. Nije imala nikog, ali je imala dete, a to je bila njena snaga. Međutim, život je ubrzo donio neočekivanu promenu. Jednog dana, poziv sa bolnice je uzdrmao njen svet – Michael je doživeo nesreću i završio u bolnici. Samantha nije bila tu, a Emily je bila ta koja je nosila težak teret, ali je znala da je njeno dete previše vredno da bi živelo u lažima, ali isto tako nije želela da postane sredstvo Michaelove griže savesti. I dok je Michael bio na pragu da se suoči sa svojim postupcima, ona je već donela svoju odluku.
Kada je rodila sina Jacoba, bolnička soba bila je ispunjena ljubavlju i podrškom njenih roditelja, dok je Michael bio potpuno odsutan. Bio je to trenutak kada je Emily shvatila da, iako je slomljena, ona ima snagu da bude stub svom detetu. Iako je sve bilo teže nego što je ikada mogla da zamisli, nastavila je dalje, učila o roditeljstvu i pokušavala da se snađe u svetu bez partnera. Vratila se na posao ranije nego što je bilo preporučeno, jer je morala da se bori za svoju i život svog deteta.
- I dok je vreme prolazilo, život joj je ponudio još jedno iznenađenje. Jednog dana, u biblioteku je ušao Michael. Njegovo lice bilo je iscrpljeno, sa očima koje su odavale nesanicu i poraz. Stajao je tu, nesiguran, dok je tiho izgovarao: „Došao sam da te vidim. I dete.“ Emily ga je gledala, a sećanje na njegove reči „zaslužujem da budem srećan“ bilo je sveža u njenoj glavi. Sada je bila ona ta koja je ostala sama s trudnoćom. Michael joj je tada otkrio da je Samantha napustila nakon njegove nesreće i da je sve izgubio. Kuću, ugled, sigurnost – sve je nestalo. Nije imao ništa osim kajanja i bola, a njegova lica bila su očigledna od svih tih meseci borbe sa sopstvenim greškama.
Iako su se pojavili problemi, Michael nije odustajao. U narednim nedeljama dolazio je redovno. Nije tražio da odmah bude prisutan u životu svog sina, ali je dolazio svakog dana, čekao ispred biblioteke, donosio cveće i igračke, ali što je najvažnije – dolazio je sa strpljenjem. Postepeno je počeo da menja pelene, vodi Jacoba u park i polako pokušavao da povrati poverenje koje je sam uništio.
- Na Jacobov prvi rođendan, svi su bili prisutni. Dok je mališan gasio svoju prvu svećicu na torti, Emily je pogleda Michaela i tiho mu rekla: „Neću zaboraviti šta si uradio, ali hvala ti što si izabrao da budeš tu.“ Suze koje su mu se pojavile u očima bile su drugačije od svih prethodnih. Iako su se sećanja na prošlost činila bolnim, ona je shvatila da je Michael napravio prvi korak da se iskupi. Na tom putu, nije bilo puno ljubavi kao što je nekada bila, ali bilo je nade, nade da dete može odrasti znajući da ima oba roditelja u svom životu.
Emily je shvatila da prošlost ne može biti izbrisana, da su rane ostale, ali u njima je bilo mesta za nešto novo. Započela je proces izlečenja. Nije bila jednostavna odluka, ali pružila je šansu svom detetu, šansu da odrasta sa saznanjem da ima oba roditelja, iako nisu bili u savršenoj vezi. I dok je Jacob, u svom prvom koraku, hvatala balone, Emily je znala da je ispunila obećanje koje je nekada šapnula svom nerođenom sinu: da će on znati istinu, da će imati priliku da vidi snagu i hrabrost svoje majke i da mu nikada neće biti uskraćeno pravo da bude voljen.
