U ovom članku Vam donosimo inspirativnu priču o ženi koja je odbila bogataša da bi se udala za siromašnog radnika u tvornici, unatoč svim teškoćama koje su zajedno prolazili. U nastavku saznajte kako je njihova upornost i vjerovanje u ljubav dovelo do iznenadnog i nevjerovatnog preokreta…
Ana je bila najlepša devojka u radničkom naselju, s osmijehom koji je mogao osvetliti i najmračniju smenu. Robert, sin vlasnika lokalne pilane, bio je najbogatiji neženja u kraju i ubrzo je primetio Anu. Dolazio je po nju u skupom automobilu, donosio joj bukete ruža veće od nje i obećavao joj život pun luksuza – putovanja, nakit, vilu sa bazenom. Svi su joj govorili da je luda ako ga odbije. „To ti je prilika da izađeš iz siromaštva, Ana,“ govorila joj je majka. „Ljubav ne plaća račune.“
- Ali, Anino srce nije kucalo za Roberta i njegov novac. Kucalo je za Ivana, tišim momkom iz starog naselja, radnikom u tvornici tekstila „Tkanina“. Ivan nije imao luksuzne automobile ni vile, ali je imao nešto dragoceno – dobrotu i poštovanje koje je Ana osetila u njegovim očima, nešto što Robert nikada nije pokazao. Kada je Ana objavila da se udaje za Ivana, a ne za Roberta, nastao je skandal. Robert je bio bijesan. „Biraš tog radnika umesto mene?“ vikao je, smejući se Ivanu koji je stajao pored nje. „S njim ćeš umreti od gladi, Ana! Ribat ćeš podove, dok ću ja graditi carstvo!“ Ana je samo pogledala Roberta, uhvatila Ivana za ruku i smireno odgovorila: „Radije ću jesti hleb i mast s njim, nego kavijar s tobom.“
Godine koje su usledile bile su pravi test njene odluke. Robertovo proročanstvo o gladi i siromaštvu činilo se kao da će se ostvariti. Tvornica „Tkanina“ bila je u opasnosti da propadne, plaće su kasnile, a Ivan je radio duple smene kako bi preživeli. Ana je radila kao krojačica kod kuće, štedeći svaki cent. Često su jeli samo krompir. Robert bi prolazio pored njihove kuće u novom automobilu, podsmevajući se i podsećajući Anu na ono što je odbila. Ivan bi dolazio kući umoran, s podočnjacima do brade. „Oprosti mi, Ana,“ govorio bi, „zaslužila si bolje. Ja sam samo radnik. Nikada neću biti ništa više.“ Ana bi ga poljubila u žuljevite ruke i rekla: „Ti si moj čovek, Ivane. Izdržaćemo.“
- Ali situacija u tvornici postajala je sve kritičnija. Vlasnik, stari gospodin Matić, bio je bolestan i nije imao naslednike. Mašine su se kvarile, a pričalo se da će tvornica biti zatvorena ili prodana. Ivan je bio očajan, jer je voleo tu tvornicu. Ostajao je posle radnog vremena, besplatno popravljajući mašine koje su svi drugi ignorisali, kako bi održao proizvodnju.
Jednog kišnog petka, Ivan je otišao na posao, ali se nije vratio u uobičajeno vreme. Prošlo je pet, šest, osam sati. Ana je hodala po kući, lomeći prste od brige. Znala je da je tog dana trebalo biti donesena odluka o stečaju. Plašila se da je Ivan dobio otkaz. Konačno, oko deset navečer, začula je škripu kapije. Ivan je stajao na kiši, mokar do kože, u svom starom radnom odelu. Lice mu je bilo bledo, ali oči su mu sjajile nekim nepoznatim sjajem.
„Ivane?“ pitala je Ana, uplašena. „Jesu li… zatvorili fabriku?“ Ivan nije odgovorio odmah. Ušao je u kuću, sporo, kao u snu. Stao je pored stola i izvadio iz džepa teški svežanj ključeva. Bilo ih je mnogo, zveckali su tiho na stolu. Zatim je izvadio fascikl sa zlatnim slovima „Tkanina d.o.o.“
- „Nisu zatvorili,“ rekao je Ivan, drhtavim glasom. „Ali Matić je otišao. Nema ga više.“ Ana je pogledala u ključeve, zatim u Ivana. Srce joj je brže kucalo. „Znači… stečaj?“ „Ne,“ rekao je Ivan, sedeći na stolicu. „Matić me pozvao u kancelariju. Svi su mislili da ću dobiti otkaz. Rekao mi je da me posmatra godinama. Rekao je da sam jedini koji je ostao, kad plaće nisu stizale. Jedini koji je popravljao mašine svojim alatom, samo da fabrika ne stane. Rekao je da je jedini koji voli ovu fabriku kao i on.“ Ivan je otvorio fascikl, i unutra je bio ugovor, ovjeren kod notara tog popodneva. „Prepisao mi je fabriku, Ana. Sve. Zgradu, mašine, zemlju. Za jedan euro. Rekao je: ‘Ti si je održao na životu, ti je i vodi.’“
Ana je pokrila usta rukama, gotovo da nije mogla verovati. „Ti si… ti si vlasnik?“ „Ja sam vlasnik,“ rekao je Ivan, smejući se kroz suze. „Ja, radnik sa mašine broj četiri. Jutros sam brisao podove, a večeras imam ključeve od glavne kapije.“ Sutradan je Ivan otišao na posao, ali ne u radnom odelu. Obuo je svoje jedino odelo, ono za svadbe i sprovode. Ana je išla s njim. Kada su stigli pred kapiju, tamo je bio Robert, sedeći u svom sportskom autu, čekajući da sazna vesti o stečaju. Pripremao se da kupi propalu firmu za sitniš.
- Kada je video Ivana kako otključava kapiju, Robert je izašao iz auta. „Šta radiš? Gde je stečajni upravnik?“ viknuo je. Ivan se okrenuo, prišao Robertu, držeći Anu za ruku. „Nema stečaja, Roberte,“ rekao je mirno. „Fabrika nastavlja s radom. I neće biti na prodaju.“ „Ko to kaže?“ podsmjehnuo se Robert. „Ti? Šljaker?“ „Ja,“ rekao je Ivan. „Vlasnik.“ I dok su radnici ulazili, plješćući i znajući da su njihova radna mesta sigurna jer ih vodi jedan od njih, Robert je ostao stajati na ulici, gledajući kako se kapija zatvara pred njegovim nosom.
Ana je stisnula Ivanovu ruku. „Rekla sam ti,“ šapnula je. „Znala sam koga biram.“ Odbila je bogataša zbog siromašnog radnika, verujući u ljubav, a ne u novac. Prošle su godine borbe, trpljenja i siromaštva, ali poštenje i vernost su se isplatili. Ivan nije postao bogat preko noći – postao je bogat jer je bio jedini koji je ostao dosledan kada su svi drugi odustali. Ana je znala da pravo bogatstvo nije u onome što imaš, već u onome u što veruješ.
