Kler se osećala zbunjeno i povređeno, jer se nalazila u situaciji u kojoj je bilo teško doneti ispravan izbor. Njena veza sa mužem bila je puna kontradikcija. S jedne strane, bila je u braku sa osobom koju je volela, a s druge strane, osećala je da je njen muž sve više zanemarivao njene potrebe i želje. Deca njegove bivše žene su dolazila svaki put kada su im bile potrebne, a Kler je bila ta koja je sve te obaveze morala da preuzme na sebe. Bio je to odnos u kojem je Kler dala mnogo više nego što je dobijala, iako nije želela da se žali. Njena ljubav prema mužu bila je toliko snažna da je pokušavala da sve izdrži, verujući da će stvari postati bolje, da će njen muž promeniti pristup, da će se ponekad setiti da podeli odgovornost, ali to se nije dešavalo.
Njena svakodnevica bila je iscrpljujuća. Kler je morala da balansira između svojih obaveza na poslu, a zatim da se stara o deci, koja su dolazila neplanirano i ostajala kod njih sve dok nisu otišla nazad kod majke. Deca su bila veoma bučna i nemirna, i iako je Kler volela da ih viđa i pomaže im, nije mogla da zanemari činjenicu da je sama nosila sav teret, dok je njen muž sa njima uglavnom provodio vreme igrajući se i opuštajući. Kler je često pokušavala da razgovara sa njim o tome, ali on je izbegavao ozbiljne razgovore i uvek joj govorio da je to jednostavno deo života. „Deca su moja, moramo da im pomognemo“, govorio je, ali Kler je znala da to nije opravdanje za njen umorni život. Ona je želela da bude partnerka, a ne samo neko ko je zadužen za čuvanje dece.
- Njena odluka da kaže “Neću čuvati decu kad sam slobodna!” nije bila izrečena iz besa, već kao poziv na pomoć. Kler je osećala da je to njena poslednja šansa da se izbori za sebe, da pokaže svom mužu da ima svoja prava, da zaslužuje podršku i poštovanje. Niko ne bi trebalo da bude primoran da stalno daje, a ništa ne dobija zauzvrat. Ipak, reakcija njenog muža je bila hladna i nepopustljiva. Njegovo ponašanje je bilo zbunjujuće i bolno, a reči koje je izgovorio – da je kuća njegova i da deca imaju prednost – odražavale su njegovu nesposobnost da shvati dubinu njenog bola i frustracije.
Kler je stajala pred ultimatumom. Pitanje je bilo jasno: da li je bila spremna da ostane u vezi u kojoj je bila potpuno zanemarena, ili da krene ka novom životu, uprkos bolu i nesigurnosti koju bi to izazvalo? Dva dana su prošla u tišini, a ona nije mogla da ne misli na to da li je učinila pravu stvar. Da li je trebalo da se povuče, da zadrži svoj ponos, ili da jednostavno pokuša ponovo, izvinjavajući se i tražeći njegovu pažnju?
- Iako je bila uverena da je postupila ispravno, Kler je osećala gubitak. Gubitak doma, gubitak svog muža, možda čak i gubitak dela svog identiteta. Ponekad, u trenucima tihog razmišljanja, dolazila je do spoznaje da je možda trebalo da razgovara sa njim na drugačiji način, da je možda trebalo da iznese svoje potrebe sa više strpljenja i da pokuša da ga razume. Ipak, duboko u srcu znala je da je to nešto što nije mogla da kontroliše. Niko ne može da tera nekog da voli, niti može da bude u vezi koja ga uništava samo zbog toga što se trudi da održi sve.
Dok je razmišljala o svemu što se desilo, Kler je shvatila da je možda najbolji izbor da se posveti sebi. Iako se povukla iz te situacije, to nije značilo da je odustala od ljubavi i porodice, ali nije želela da bude više žrtva u svom životu. Kler je odlučila da je vreme da se posveti svom unutrašnjem miru, da se ponovo pronađe, bez stresa, bez obaveza koje nisu bile deo nje, i bez toga da bude nečiji odraz, nego da bude svoja. Odluka nije bila laka, ali bila je nužna.
U trenutku kad je napustila svog muža i njegov ultimatum, Kler je zapravo napravila prvi korak ka stvaranju života u kojem će biti srećna, poštovana i voljena, na način koji zaslužuje. Iako još uvek nije znala šta će doneti budućnost, bila je sigurna u jedno: u trenutku kad staneš na svoje i postaviš jasne granice, ti zapravo preuzimaš kontrolu nad svojom sudbinom.
