Ponekada koliko god bili dobre osobe ne možemo uticati na ono što nas čeka u životu,u nastavku današnjeg članka pročitajte jako emotivnu priču gosopođe koja je u vreme kada su joj svi potrebni ostala sama..
- Priča bake Jele, 76-godišnje žene iz jedne sredine u kojoj je nekada imala svoju porodicu, prijatelje i život ispunjen obavezama, danas je bolna slika usamljenosti i razočaranja. Iako ima četvoro dece, nijedno od njih više ne dolazi. Nema više ni povremenih poziva, ni unuka koji trče u njen zagrljaj, ni rođendanskih torti sa svećicama koje se gase u veselju i dečjem smehu. Umesto toga, ima tišinu – tešku, hladnu i gotovo nepodnošljivu.
Udovica je već više od dve decenije, a njena životna priča nije imala mnogo lagodnih trenutaka. Posle smrti supruga, živela je kratko u drugom mestu, pokušavajući da pronađe novu sreću, ali je taj odnos okončala zbog ličnih razloga. Vratila se svom bratu, invalidu, kome je želela da pomogne. I taman kad se činilo da može da se smiri, zdravlje ju je izdalo. Sa 55 godina dobila je jaku aritmiju srca, a svakodnevni život postao je izazov.
- Uprkos svemu, Jela se trudila da ostane jaka. Pas joj je bio saputnik, davala mu je pažnju i utehu, a on njoj vernost i razlog da ustane svakog jutra. Pomagala je koliko je mogla svom bratu, dok je njen svet polako počeo da se urušava. Odnos s decom već tada nije bio idiličan, ali su bar povremeno dolazili i pomagali joj kad joj je bilo najteže.
A onda je došla pandemija – nevidljiva granica koja je, kako ona kaže, dokrajčila i ono malo što je ostalo od porodičnih veza. Postala je “rizična grupa”, pa joj je pomoć ostavljana na balkonu. Njeni unuci su se povukli iz njenog života, gotovo potpuno. Čestitke i novac koje im je slala za rođendane postali su jednosmerna ulica. Prestali su dolasci, razgovori, druženja. Dva puta za četiri godine uspela je da ih okupi, jednom za Božić i jednom za svoj rođendan, ali ni tada, kaže, nije osetila da ih je istinski dotakla.
- Posebno ju je pogodio trenutak kada je shvatila da njen najmlađi unuk ne zna čak ni kako se zove. Dete, odgajano s druge strane ograde, u kući njegovih drugih bake i deke, prema njoj nije imalo nikakvog odnosa, iako ih deli samo bašta. Taj prizor – tako blizu, a tako daleko – slama srce više nego bilo koja reč.
Jela posebno ističe svoju ćerku kao osobu koja je, po njenom mišljenju, doprinela urušavanju svih porodičnih veza. Navodi da se ćerka iznenada distancirala i od nje i od svoje braće, a ta odluka je, kako kaže, imala dugoročne posledice po celu porodicu. Unuci više nemaju kontakt ni međusobno, i sve što je nekada bila porodica – više ne postoji.
- Iako je razmišljala o tome da pravno zatraži pravo na viđanje najmlađeg unuka, odustala je. Sada, kako kaže, samo pokušava da preživi svaki novi dan, gledajući u prazna vrata svog doma. Ne pije, ne puši, nikada nije bila problematična – sve što je želela bilo je da vidi svoju decu i unuke srećne. I da ima koga da zagrli.
U svojoj ispovesti zaključuje da je ponosna što je sve svoje odgojila u vredne, poštene ljude. Ali bol što su, negde na tom putu, izgubili osećaj za nju – svoju majku i baku – ostaje neizbrisiva. Ponekad se i sama čudi kako je, uprkos svemu, još živa. Njena priča je tiha opomena: da ne dozvolimo da oni koji su nas podigli ostanu zaboravljeni, dok mi jurimo kroz sopstvene živote.
