Očuh je u moj život ušao pre petnaest godina, u trenutku kada sam još bila dete. Od samog početka me je prihvatio kao svoje, bez razlike, bez zadrške, bez potrebe da pravi razliku između mene, mog brata i njega samog. Njegova toplina i pažnja stvorili su osećaj porodice kakav dotad nismo imali. Bili smo složni, zajedno provodili vreme, delili brige i radosti, i iako je znao da nije naš biološki otac, nikada to nije koristio kao izgovor da se distancira od nas. On je bio prisutan u svakom trenutku našeg odrastanja – u prvim školskim danima, u tinejdžerskim problemima, u svim onim trenucima kada nam je bio potreban neko da nas sasluša i posavetuje.
Nedavno, jedne večeri, slučajno sam čula razgovor između njega i moje mame. Njegove reči su me duboko pogodile, više nego što sam mogla da zamislim. Rekao joj je tiho, s tugom u glasu, da zna da nije naš otac, ali da ga boli kada mu drugi to spomenu, kada ga podsete da u očima sveta on to “nije”. U tom trenutku sam se slomila. Nikada pre nisam plakala tako iskreno i tako dugo. U tom bolu sam shvatila koliko sam mu malo pokazivala koliko ga zapravo volim i koliko znači u mom životu.
- Kroz suze sam se setila mnogih uspomena. Setila sam se kada je pre deset godina želeo da me i brata zvanično usvoji, da nosimo njegovo prezime i da budemo deo njega i po papiru, a ne samo po srcu. Ja tada nisam pristala. Bila sam mlada i mislila sam da bih time povredila svog biološkog oca. On nas je viđao jedva jednom godišnje, ponekad ni toliko, i iako je bio naš otac po krvi, nikada nije bio prisutan u našem životu. Ipak, iz neke detinje lojalnosti prema njemu, odbila sam očuhovu želju. Danas, kada razmišljam o tome, osećam grižu savesti. Shvatam da sam tada povredila čoveka koji je zaista bio tu za mene, koji je zaslužio svako poštovanje i ljubav koju dete može pružiti roditelju.
Nije lako opisati tu vrstu ljubavi koja se ne rađa iz krvi, već iz svakodnevnih dela, iz brige, iz strpljenja i razumevanja. Moj očuh je bio stub našeg doma, čovek koji nikada nije tražio priznanje, već je jednostavno voleo. Sada shvatam da mu je možda falilo upravo to – da mu kažemo koliko ga volimo, koliko mu verujemo, koliko ga doživljavamo kao pravog oca. Jer on to jeste, bez obzira na biološke veze.
- Razmišljam koliko puta smo ga možda nenamerno povredili nekom rečenicom, nekom ćutnjom, ili time što smo zadržali distancu, verujući da to “tako treba”. On je uvek bio uz nas, i kada smo bili buntovni, i kada smo se povlačili u sebe, i kada smo padali – on je bio tu da nas podigne. Takva doslednost i bezuslovna ljubav ne mere se krvlju, već srcem.
Sada mi je jasno da porodica nije uvek ono što je zapisano u dokumentima, već ono što gradimo svakog dana svojim delima i emocijama. Možda nikada neću moći da ispravim grešku iz prošlosti, ali mogu da pokažem koliko ga poštujem i volim. Mogu da mu kažem ono što nikada nisam imala hrabrosti da izgovorim: da ga smatram svojim ocem, da sam zahvalna što je deo mog života i da ne bih bila osoba kakva sam danas da nije bilo njega.
Ta noć me je promenila. Naučila me je da ljubav ne mora da bude rodbinska da bi bila istinska, da pravi roditelj nije onaj koji te rodi, već onaj koji te voli i vodi kroz život. I zato danas, kad ga pogledam, vidim čoveka koji je uložio sve u porodicu koja nije bila njegova po rođenju, ali je postala njegova po izboru. I to je, u stvari, najčistiji oblik ljubavi koji postoji.
