Oca sa novorođenčetom nisu pustili na palubu aviona. U pomoć je pritekla 82-godišnja neznanka.

Bob Holis je oduvek verovao da porodica nije samo krvna veza, već spremnost da pružiš dom, toplinu i oslonac onima kojima je to najpotrebnije. Njegovo detinjstvo u hraniteljskoj porodici oblikovalo je tu misao i probudilo želju da i sam jednog dana pomogne deci koja nemaju sigurnost i ljubav. Kada je odrastao, počeo je da ostvaruje taj san. Iz prvog braka imao je dva sina, odrasle i samostalne, a sa drugom suprugom Meri odlučio je da usvoji troje dece, verujući da će im tako pružiti šansu za srećnije detinjstvo. Često je govorio da je dovoljno da jedno dete, makar jedno, oseti zahvaljujući njima da je voljeno i potrebno, i već će njihov trud imati smisla.

Ipak, Bob i Meri su sanjali i o svom detetu. Nakon dugog čekanja, dogodilo se ono čemu su se nadali — Meri je ostala trudna. Radost zbog tog saznanja bila je ogromna, ali sudbina je odlučila da im donese i bol koji nikada nisu mogli da predvide.

• Dva meseca pre očekivanog termina, Bob je želeo da priredi iznenađenje svojoj supruzi i odveo je na Floridu, mesto o kome je ona često pričala sa posebnim osmehom. Želeo je da se opuste i napune snagom pred veliku promenu u njihovim životima. Ali upravo tamo, na tom putovanju, Meri je doživela prevremeni porođaj. U lokalnoj bolnici rodila je devojčicu, ali sama nije preživela.

Za Boba je to bio trenutak prepun tuge i šoka. Morao je da ostavi sve i najbržim putem dođe do Floride. U bolnici ga je dočekala volonterka, 82-godišnja Meredit Stiks, žena snažnog duha i velikog srca. Pomogla mu je da prođe kroz sve potrebne procedure, pobrinula se da ne bude sam u tom trenutku i pružila mu toplu reč. Rekla mu je da, ukoliko mu zatreba bilo šta, samo je pozove.

• Bob je verovao da će se ubrzo vratiti kući sa ćerkom, ali na aerodromu ga je dočekala nova prepreka. Avio-kompanija nije dozvoljavala let sa novorođenčetom mlađim od sedam dana, a uz to je bio potreban i originalni izvod iz matične knjige rođenih. Našao se sam u nepoznatom gradu, bez ikoga da mu pomogne. Tada se setio Meredit i pozvao je. Njene reči bile su spasonosne: pozvala ga je da dođe kod nje i ostane koliko god bude potrebno.

U njenoj kući proveo je narednu nedelju, zajedno sa svojom tek rođenom ćerkom. Meredit ih je dočekala kao članove svoje porodice. Brinula se o bebi, spremala hranu, pričala o svojoj deci, unucima i praunucima. Bob je posmatrao kako se devojčica smiruje i osmehuje čim čuje njen glas. Ti dani nisu bili samo čekanje dok stignu dokumenta, već duboka lekcija za Boba — da ponekad porodicu ne čini prezime, već spremnost da pružiš ruku u trenutku kada je to najpotrebnije.

Kada je sve bilo rešeno, Bob se vratio u Teksas, ali veza sa Meredit nije prestala. Redovno su razgovarali, razmenjivali fotografije i priče, a ona je ostala deo njihovih života. Nekoliko godina kasnije, Meredit je preminula. Na njenoj sahrani, advokat je prišao Bobu i rekao mu da je u testamentu naveden kao jedan od naslednika, ravnopravno sa njenom decom.

• Bob nije želeo da to zadrži za sebe. Kao znak zahvalnosti za sve što je ta žena učinila, odlučio je da sredstva iskoristi za osnivanje humanitarne fondacije zajedno sa njenom porodicom. Fondacija je posvećena pomaganju porodicama sa decom koje se nađu u teškim situacijama, baš onako kako je Meredit jednom pomogla njemu.

Danas, svaki put kada vidi osmeh na licu deteta kome su pružili podršku, Bob se seti onih dana na Floridi, kada mu je jedna 82-godišnja žena otvorila vrata svog doma i srca. U njenom gestu pronašao je istinsko značenje porodice — da ona ne mora da bude određena krvnim vezama, već ljubavlju i dobrotom koja povezuje ljude. Ova priča pokazuje da ponekad jedan čin nesebične pomoći može da promeni nečiji život zauvek, baš kao što je Meredit promenila Bobov.