U današnjem članku vam pišemo o jednom mračnom i uznemirujućem iskustvu, koje nam pokazuje koliko je važno biti pažljiv u situacijama kada želimo pomoći, ali se možemo naći u opasnosti.
Ova priča nije samo o tome kako su ljudi spremni da pomognu, već i o tome kako mogu biti prevareni i ugroženi u trenucima kada to najmanje očekuju.Bila je gotovo dva sata posle ponoći, kada je grad bio pokriven debelim slojem snega koji je sve utihnuo i zamotao u belinu.
Na ulicama nije bilo nikoga, a tišina koja je vladala bila je gotovo zlokobna. Samo su moji farovi parali tamu i slabo osvetljavali put ispred mene, dok je sneg padao i lepio se na vetrobransko staklo. Vozila sam polako, jer je vidljivost bila gotovo nikakva, i sve oko mene je delovalo kao scena iz filma, toliko tiho i bez života. Tada sam ugledala nešto što je izgledalo kao oblak u snegu – nešto što me je nateralo da stanem.
Ispod svetlosti mojih farova, u snegu, ležala je mlada devojka. U samo jednoj tankoj majici i šortsu, bosonoga. Izgledala je kao da je bez svesti. Ruksak je ležao pored nje. U tom trenutku, nisam mogla da verujem šta vidim, pomislila sam da mi se možda učinilo zbog umora i snega, ali brzo sam shvatila da je situacija stvarna i ozbiljna. Instinktivno sam izašla iz automobila, uzevši telefon da pozovem hitnu pomoć. I dok sam prilazila devojci, srce mi je brže kucalo, a telo bilo preplavljeno adrenalinom. Spremala sam se da proverim njen puls, okrenem je na bok i pružim joj pomoć.
- Ali, kako sam se približavala, nešto je u mom umu počelo da se budi. Nešto nije bilo u redu. U trenutku sam spazila mušku siluetu koja je stajala u žbunju, nekoliko metara dalje. Ništa se nije pomeralo, nije bilo zvuka, ali je silueta bila tu – previše mirna, kao da je čekala. Taj trenutak mi je otkrio bolnu istinu: nisam bila tu da spasim nekoga, već da zaštitim sebe. Osetila sam strašan strah, okrenula se i potrčala nazad ka autu, klizeći po snegu, srce mi je bilo u grlu.
Tek kasnije sam saznala da je to bio jedan od trikova kriminalaca, poznat kao “mamac”. Kriminalci ostave bespomoćnu žrtvu na putu i računaju na to da ćemo svi uplašeni stati da pomognemo, a dok se mi približavamo, njihov saučesnik, skriven u senci, napada. U mom slučaju, silueta u žbunju bila je dovoljan znak da shvatim da mi nije mesto tu, a da bih preživela, morala sam da bežim i pozovem pomoć. Strah mi je pomogao da donesem pravu odluku.
Ova noć mi je pokazala koliko je lako postati meta i koliko je važno da budemo pažljivi kada želimo da pomognemo. Dobrota i saosećanje ne moraju biti naivni. Uvek treba da zadržimo zdrav razum, da ne žurimo da se izlažemo opasnosti, a da pomognemo na najsigurniji mogući način. Ako na putu primetite neku nesreću, važno je da reagujete odgovorno: pozovite hitne službe, ostanite u vozilu i obavezno obratite pažnju na okolinu.
Moramo biti svesni da, iako želimo pomoći, ponekad moramo da sačuvamo sebe, jer samo tako možemo biti od pomoći drugima. Zato, ako ikada nađete sličnu situaciju, zastanite i razmislite pre nego što priđete. Pomoć je često delotvorna kad se pruži sa pažnjom i odgovornošću, a ponekad, samo pozivanje pomoći može da bude dovoljno
