U današnjem izdanju članka smo Vam pripremili jednu priču koja čitaocima šalje jasnu poruku da mnogo ljudi može da ima decu, ali ne može svako da pokaže da može biti roditelj…
Nakon nesreće koja mi je slomila obe noge, ležao sam nepokretan u bolnici, suočen sa bolom i nemoćima koje su me obuzimale. Svaki pokret bio je izazov, a sedenje, čak i najmanji pokušaj da se pomerim, bio je nemoguć. Tri dana ranije, vozač je udario moj auto, i sada sam bio vezan za bolnički krevet, nesposoban da se brinem o sebi. Jednog dana, vrata sobe su se otvorila i moji roditelji su ušli. Moj otac nije gubio vreme, odmah je počeo s zahtevima. “Dve nedelje do venčanja tvoje sestre. Ti ćeš biti tamo.” Pogledao sam ga šokirano, svestan da nisam u stanju ni da sedim, a kamoli da putujem. “Ne mogu ni da sednem”, odgovorio sam, pokušavajući da objasnim svoje stanje.
- Otac nije hteo da čuje izgovore. “Dosta izgovora!” povikao je, njegov izraz lica postao je iskrivljen od besa. “Ako te budem morao lično odvući, hoću!” Srce mi je počelo da lupa brže, a mašine pored kreveta ubrzale su ritam. “Ne! Molim vas!” povikao sam, dok su mi glas i snaga polako popuštali pod njegovim pritiscima. I upravo tada, majka se pomakla i prišla korak bliže. Uradila je nešto što nisam mogao ni da zamislim. Majka je spustila torbicu na stolicu i pogledala oca pravo u oči. “Dosta, Mark”, rekla je tiho, ali odlučno.
Otac je zbunjeno okrenuo pogled prema njoj. “Šta?” upitao je, još uvek iznenađen njenom reakcijom. “Rekla sam dosta!” ponovila je, a njen glas je sada bio čvrst, pun odlučnosti. “Nećeš ga terorisati dok leži polomljen. Nećeš ga vući iz bolnice kao životinju!” Otac je zastao, a onda je, lice mu pocrvenelo od besa, odgovorio: “Ti ga podržavaš u njegovoj lenjosti?”
- “Ne”, odgovorila je majka mirno, ali s jasnoćom. “Podržavam ga što pokušava da ozdravi. Ako ne može na venčanje, onda neće ići. Kraj priče.” Nikada nisam video svoju majku kako se suprotstavlja tati na ovaj način. Otac je nekoliko trenutaka ćutao, a zatim je, bez reči, izašao iz sobe, zalupivši vratima.
Ostali smo sami. Majka je sela pored mog kreveta, uzela me za ruku, i pogledala me saosećajno. “Žao mi je”, rekla je tiho. “Predugo sam ćutala dok te kritikovao. Ali ovog puta, nije u pravu.” Suza mi je skliznula niz obraz, ali nije to bila suza bola. Bilo je to suza olakšanja, jer sam prvi put u godinama osetio da je moja majka konačno na mojoj strani, da me brani.
U narednim danima, dolazila je svakog dana. Donosila mi je hranu, razgovarala sa lekarima, i činila sve što je mogla da mi olakša. Čak je organizovala da se venčanje mojoj sestri prenosi uživo u mojoj sobi, tako da sam mogao da gledam njen posebni trenutak, uprkos tome što nisam mogao da prisustvujem.
- Na dan venčanja, moj otac je došao. Bio je tiši nego inače. Samo je klimnuo glavom i seo pored mene. Dok sam gledao sestru na ekranu, suze su mi počele da teku. Otac je primetio suze u mojim očima i tiho rekao: “Možda sam bio previše grub.” To nije bila velika rečenica, ali za naš odnos, to je bio značajan korak.
Kasnije te noći, majka me je pogledala i rekla: “Ovo je početak, James. Nikada više neću dozvoliti da te neko slomi.” Ležeći na tom bolničkom krevetu, osjećao sam da se deo mog života menja. Nije to bilo zbog polomljenih nogu, već zbog nečeg mnogo dubljeg. Prvi put u životu imao sam majku koja me je zaista zaštitila, koja je stala uz mene i pomogla mi da se izborim, ne samo sa fizičkim povredama, već i sa emocionalnim bolom koji su stvorili drugi.
Nekada mi se činilo da ću uvek biti samo deo njihove dinamike, nesposoban da se oslobodim pritiska. Ali sada sam znao da se nešto promenilo. Možda su moji fizički problemi bili teški, ali uz podršku svoje majke, osećao sam da imam snagu da se nosim sa svime. Iako nisam mogao da prisustvujem venčanju svoje sestre, ovaj trenutak, ova nova snaga koju sam osećao, bila je vrednija od svega. Bio je to početak novog poglavlja, u kojem sam znao da nisam sam, da imam nekog ko se brine o meni bez obzira na sve.
