Mila je imala samo 16 godina kada je saznala da je trudna. Test je pokazao dve crvene crte, a njen život je zauvek promenjen. Tog trenutka nije plakala, nije znala šta da radi. Samo je gledala u taj test, razmišljajući kako je jedna obična stvar mogla da okrene njen svet naopačke.
Otac njenog deteta, Marko, imao je 18 godina. Bio je stariji, vozač skutera, nosio je kožnu jaknu i Mila je verovala da ga voli. Kada mu je saopštila da je trudna, nije reagovao kako je očekivala. Samo ju je pogledao i rekao: “Znaš da idem u Nemačku. To više nije moj problem.” I okrenuo se bez ikakvog objašnjenja.
- Kada je otišla kući, situacija je bila još gora. Majka ju je udarila šamarom, dok je otac ćutke stajao pored. Jedino što je rekao bilo je: “Ili dijete, ili kuća. Odaberi.” Mila je izabrala dete, ali to je značilo da će biti izbačena. Bez ijedne osobe koja bi je podržala, prvo je nekoliko dana spavala kod prijateljice, zatim kod rođake, a na kraju je završila u domu za maloljetne trudnice. Bila je sama, bez ikakve sigurnosti, sa ogromnom odgovornošću koju je nosila na svojim krhkim ramenima.
Porod je bio dug i bolan, i sve to je prošla sama. Niko nije bio tu da je podrži, da je ohrabri. Rodila je zdravu devojčicu, malu, sitnu, ali potpuno zdravo dete. Dok su druge mame uživale u buketima cveća, plišanim medama i slatkim porodičnim trenucima, njen krevet je bio prazan. Nije imala čak ni pelene za svoju bebu, jer su sve stvari koje je dobila bile iz kutije sa donacijama.
- Jedne noći, sve se promenilo. Beba je plakala bez prestanka, a Mila nije znala zašto. Osećala je da je njeno telo na ivici, da će se potpuno slomiti od umora. U tri ujutro, vrata njene sobe su se tiho otvorila. Ušla je Ana, noćna bolničarka u kasnim 40-im, žena sa umornim očima, ali s toplim i blagim osmehom. Bez reči je prišla, uzela bebu u ruke, nahranila je toplim mlijekom, a zatim je sela pored Mile i rekla: “Mogu ti pokazati kako da je podigneš kad ima grčeve. Nisi ništa pogrešno uradila. Samo nisi imala od koga da naučiš.”
Ana je ostala uz nju više od sat vremena, i Mila je prvi put osetila da nije sama, da nije greška, da ipak vredi. Kada je ujutro ustala, Ana je već otišla, ali na ormariću je ostavila poruku. Na papiru je pisalo: “Ako ikada zatrebaš pomoć – bilo šta – nazovi. 061/…” I ispod je stajalo njeno ime, Ana.
Nakon što je izašla iz bolnice, Mila je nastavila da živi u nesigurnosti. Našla je sklonište u podrumu zgrade gde je nekada živela poznanica, a krevetac za svoju bebu postavila je od kartonskih kutija. Počela je raditi u pekari, prvo kao čistačica, pa je učila kako da pravi testo, a potom je počela i da pravi kolače. Bebu je nosila sa sobom, spavala je u korpi kraj vreća brašna. Bilo je dana kada nije imala ništa da jede, ali uvek je pazila da njena devojčica Ema ima dovoljno hrane.
- Kad god bi joj bilo najteže, Mila bi uzela staru poruku od Ane. Nikada nije pozvala broj, ali poruka joj je bila podsetnik da nije sama. Deset godina kasnije, Mila je vlasnica male, ali uspešne pekare. Ima dvoje zaposlenih, stalne mušterije, a njeni proizvodi mirišu na ljubav i borbu.
Njena kćerka Ema svira klavir i sanja da postane doktorka. Na zidu pekare, pored kase, visi uokvirena slika žene u belom, sa blagim osmehom. Ispod slike piše: “Za Anu – prvu osobu koja me pogledala kao majku, a ne kao grešku.”
Milu i danas pitaju ko je ta žena na slici. A ona odgovara samo: “Neko ko mi je jednom dao snagu da izdržim još jedan dan. A nekad je i to dovoljno da ti promeni život.”
