- Majka je otišla kad sam imala samo deset godina. Nestala je tiho, bez oproštaja, bez ikakvog objašnjenja ili traga. Otac je tada satima plakao, a ja sam ostala nemoćna, preplavljena pitanjima na koja nisam imala odgovore. Niko mi nije mogao objasniti zašto je otišla i zašto nas je ostavila.
Godinama sam je tražila. Pozivala sam stare brojeve, raspitivala se kod ljudi, pokušavala da pronađem bilo kakav znak koji bi mi rekao da je još uvek negde i da misli na mene. Ali nikada nije bilo odgovora. Život me je naterao da odrastem uz dedu, uz svakodnevnu tišinu i neprestanu nadu da će se jednog dana pojaviti i sve objasniti.
- Vreme je prolazilo, a ja sam naučila da živim sa prazninom. Pa ipak, negde duboko u sebi nikada nisam prestala da čekam. A onda, tokom jednog ledenog zimskog dana, zazvonio je telefon. Javila sam se, ne očekujući ništa posebno, ali glas s druge strane učinio je da mi telo zadrhti. Bio je tih, promukao i neobično poznat.
„Ja sam… tvoja majka. Vratila sam se.“
Srce mi je u tom trenutku toliko jako tuklo da sam mislila da će iskočiti iz grudi. Niz misli mi je prostrujao kroz glavu – bes, tuga, nada, strah. Nisam znala šta da osećam ni šta da kažem. Dogovorile smo susret, i svaki trenutak do tog dana prolazio je u nervozi i iščekivanju.
- Kada je zakoračila u sobu, jedva sam je prepoznala. Lice joj je bilo umorno, sa borama tuge koje su jasno govorile da život nije bio blag prema njoj. Njene oči bile su ispunjene kajanjem i neizrečenim rečima. Gledala me je tiho, kao da pokušava da pronađe način da mi se približi.
„Zašto si otišla? Zašto nas nikada nisi tražila?“ pitala sam je sa knedlom u grlu, skupljajući hrabrost za te reči koje sam želela da izgovorim godinama.Njeno lice je na trenutak postalo još tužnije, a glas joj je zadrhtao kada je rekla: „Morala sam. Nisam imala izbora.“
- Iz torbe je izvadila staru kutiju, izlizanu od vremena. Spustila ju je na sto ispred mene i otvorila. Unutra su bila pisma požutela od godina, dnevnik ispisan suzama i sećanjima, i fotografije na kojima sam prvi put videla trenutke koje sam propustila.Počela je da priča. Njena priča je bila teža nego što sam mogla da zamislim. Rekla je da je bila primorana da pobegne zbog opasnosti koja je pretila i da je čuvala tajnu kako bi nas zaštitila. Njena odluka da ode nije bila iz sebičnosti, već iz očajničkog pokušaja da nas sačuva od zla koje je moglo da nas zadesi.
Suze su mi same navirale dok sam slušala reči koje sam godinama želela da čujem. Srce mi je bilo rastrzano između želje da je mrzim i potrebe da je zagrlim i oprostim joj.Ali kada sam skupila snagu da je zadržim, da joj kažem da ne želim da ponovo ode, ona se nasmešila onim tihim, tužnim osmehom i rekla: „Moj put se ovde završava. Moram da idem ponovo. Ali sada znaš sve.“I nestala je, jednako tiho kao i pre mnogo godina.
- Ostala sam sama, sa starom kutijom u rukama i teretom priče koja mi je promenila život. Dobila sam odgovore na neka pitanja, ali još mnogo njih je ostalo bez rešenja. Možda nikada neću saznati sve, ali sada bar znam da iza njenog odlaska nije bila ravnodušnost, već ljubav koja je birala bolniji put zarad naše sigurnosti.
