U trenucima kada nas život stavi pred iskušenja, reči duhovnika umeju da budu poput svetla koje pokazuje pravi put. Iguman manastira Ostrog svojim poukama podseća da na tugu ne treba uzvraćati tugom, a razlog zašto to ne bi smeli da radimo Vam otkrivamo u nastavku teksta…
Pouke ostroškog igumana, koje se čuvaju i prenose vekovima, predstavljaju ne samo pisanu reč, već i živo iskustvo duhovnog života. One su deo molitvenog predanja Ostroške svetinje, utemeljene na veri, smirenju i ljubavi prema bližnjem. Svaka izgovorena reč igumana nosi u sebi težinu večnosti i poziv čoveku da se suoči sa sopstvenim slabostima, da preispita odnos prema Bogu i ljudima oko sebe. Njegove pouke nisu puka teorija – one su vodič kroz iskušenja, strahove i radosti svakodnevnog života.
Jedna od prvih i najsnažnijih poruka govori o veri u trenucima očajanja. „U času očajanja znajte da ne ostavlja vas Gospod, nego da vi ostavljate Gospoda“, naglašava iguman. Time podseća da vera nije samo osećaj koji raste ili slabi u skladu sa okolnostima, već čin poverenja. Kada čovek misli da je prepušten sam sebi, upravo tada je Hristos najbliži. Očaj, u tom smislu, nije rezultat Božje odsutnosti, već udaljavanja ljudskog srca od Njega.
- Veliki akcenat u poukama stavlja se i na ljubav prema bližnjem, koja mora biti oslobođena od interesa i želje za pohvalama. Služiti drugima, a ne tražiti ništa zauzvrat – to je suština hrišćanske ljubavi. Iguman naglašava da svaki postupak treba odvagati: hoće li on povrediti Boga ili čoveka? Smirenje je temelj duhovnog života, jer samo onaj koji se ne uznosi i ne traži priznanja, postaje istinski blizak Hristu.
U rečima igumana prepoznaje se i velika mudrost o snazi govora. Reči mogu biti lek, ali i oružje koje duboko rani. Zato savetuje: pre nego što nešto izgovorimo, zastanimo i razmislimo. Ova poruka ima snažnu primenu i danas, u vremenu brzih poruka i javnih komentara. Kako prenosi dnevni list “Večernje novosti”, mnogi vernici upravo ovu pouku doživljavaju kao opomenu da sačuvaju mir u porodici i zajednici, jer je svaka izgovorena reč nosilac odgovornosti.
- Veliki deo pouka posvećen je prolaznosti života i lenjosti, koju iguman naziva neprijateljem spasenja. „Čas koji od vas oduzima vaša lenjost može da bude poslednji“, upozorava on. Život je kratak i nepredvidiv, a svaka propuštena prilika da učinimo dobro može biti nenadoknadiva. U tome se ogleda ozbiljnost duhovnog poziva: živeti budno, svestan da je svaki trenutak dar koji može oblikovati večnost.
Posebno duboku poruku sadrži pouka o opraštanju i neosvećivanju. „Ne zadajte bol nikome i ne uzvraćajte grdnju na grdnju“, savetuje iguman. Oproštaj nije slabost, već najveća snaga čoveka, jer samo tako se prekida krug zla i čovek postaje bliži Bogu. Ovakvo učenje duboko je utkano u pravoslavnu tradiciju, a kako piše RTS Religija, vernici često svedoče da je upravo ova poruka ključna za mir u porodicama i zajednicama gde su nesuglasice neizbežne.
Borba protiv gneva još je jedno područje na koje se pouke odnose. Gnev, kaže iguman, najpre spaljuje onoga ko ga nosi. Zato savetuje da u trenutku kada gnev nadolazi čovek zaćuti, udalji se i sačeka dok srce ne omekša. Tek tada treba govoriti, jer se samo tako čuva sopstveni mir i mir bližnjeg. U ovom savetu prepoznaje se večna mudrost: samo onaj ko zna da se povuče u trenutku slabosti, sačuvaće ono što je najvrednije.
- Smirenje pred nepravdom još je jedno veliko iskušenje. Iguman podseća: „Znajte da nijedna neprijatnost ne dolazi bez promisla Božjeg“. Oni koji nas vređaju, zapravo su, kako kaže, „dobročinitelji našeg spasenja“, jer kroz njih Gospod kuša našu veru i oblikuje naše srce. To je podsećanje da čak i bol i nepravda imaju smisao kada se posmatraju u svetlu večnosti.
Pouke posebno naglašavaju i ljubav kao naviku i čin, a ne samo osećaj. „Činite dela ljubavi i naučićete se ljubavi“, kaže iguman. Ljubav se uči kroz praksu: kroz pomoć siromašnima, utehu tužnima i molitvu za druge. Vremenom, ovakva praksa oblikuje srce tako da ljubav postaje prirodna i spontana. Kako navodi portal “Politika” u rubrici kultura i društvo, upravo ova pouka inspiriše mnoge da kroz male korake u svakodnevici – osmeh, pažnju ili pomoć – grade društvo zasnovano na solidarnosti i saosećanju.
Jedna od centralnih tema jeste očuvanje unutrašnjeg mira. Iguman savetuje da se izbegavaju rasprave, prepirke i ogovaranja, jer sve to unosi nemir u dušu. Mir u srcu, naglašava, daje snagu za svaki drugi podvig i temelj je zdravog duhovnog života. Usamljenost, s druge strane, ne treba shvatiti kao bekstvo od sveta, već kao priliku da se čovek povuče, umiri i pronađe prostor za neprestanu molitvu.
- Samoodricanje i odricanje od sopstvene volje postavlja se kao preduslov za istinsku slobodu. Tek kada čovek prestane da robuje sopstvenim željama i otvori se Božjoj volji, može da započne delo sopstvenog spasenja. Vrhunac svega jeste smirenje, koje iguman naziva „kišom za dušu“. Onaj koji sebe smatra grešnijim od drugih, koji nikoga ne osuđuje i koji služi s ljubavlju, zapravo je najbogatiji pred Bogom.
U pouci o smirenju koristi se divna slika klasa: prazan klas stoji uspravno, dok je onaj pun zrna povijen. Tako i čovek – onaj koji se ne uznosi, koji ne traži priznanja i ne gleda sa visine, zapravo je pun i bogat. To je pouka koja se može primeniti i u savremenom svetu, gde ponos i sujetu često posmatramo kao vrlinu. Smirenje, nasuprot tome, ostaje najviša vrednost i znak istinske duhovne zrelosti.
