Život priča čudne priče i vodi nas na čudne puteve,nekada budemo na vrhu a kada nam se krila srežu tresnemo o podu.U nastavku današnjeg članka je priča upravo o tome,o jednom poznatom čoveku koji je nizao uspehe a sada se bori za goli život..
- Priča o bivšem finansijskom direktoru velikog lanca prodavnica u Srbiji, koji danas živi na ulici kao beskućnik, duboko pogađa i otvara pitanje o stvarnoj prirodi beskućništva. Njegov put – od čoveka sa uspešnom karijerom i porodičnim životom do čoveka bez krova nad glavom – svedoči o tome koliko krhki mogu biti temelji koje uzimamo zdravo za gotovo.
Potičući iz ugledne beogradske porodice, on je živeo u centru grada, imao porodicu, posao, sigurnost. Međutim, raspad firme u kojoj je radio bio je prvi domino u nizu tragičnih događaja. Gubitak posla pokrenuo je psihološke probleme, pre svega depresiju, koja je s vremenom dovela do zavisnosti od alkohola. Nasilje u porodici koje je usledilo bilo je tačka pucanja – njegova supruga i ćerke, iako su pokušale da mu pomognu, više nisu mogle da izdrže i odlučile su da nastave život bez njega. Njegov izlazak iz porodičnog doma bio je ujedno i početak života na ulici.
- Nije da nije pokušavao da se vrati normalnom životu. Prijatelji su ga preporučivali za poslove, ali ni na jednom se nije dugo zadržavao. Najduže je izdržao dve nedelje. Kako sam priznaje, nije mogao da izdrži pritisak i vraćao bi se ulici – jedinom mestu koje mu je ostalo poznato.
Leti spava na klupama, u prolazima i haustorima. Zimi, kada temperature padnu ispod nule, koristi usluge prenoćišta za beskućnike na Autokomandi. Tamo može da prespava, istušira se, pojede obrok i dobije čistu odeću. Ipak, svako jutro ga vraća u istu realnost – dan bez plana i neizvesna noć koja ga čeka.
- Njegova priča osvetljava jednu od najvećih zabluda o beskućnicima: da su to isključivo ljudi bez obrazovanja, volje ili radnih navika. Istina je daleko složenija. Među ljudima na ulici nalaze se i visokoobrazovani, bivši stručnjaci, ljudi koji su nekada imali porodicu, posao i život koji je spolja delovao stabilno. Najčešće ih na ulicu ne dovodi jedan uzrok, već niz povezanih problema – psihičko oboljenje, zavisnosti, gubitak bliskih osoba, porodično nasilje. U mnogim slučajevima, upravo poremećeni porodični odnosi i gubitak sistema podrške predstavljaju ključni faktor u slomu čovekovog života.
Veliki izazov u borbi za oporavak beskućnika jeste nedostatak ličnih dokumenata. Bez njih, nemoguće je konkurisati za posao, koristiti zdravstvenu zaštitu ili ostvariti bilo kakva socijalna prava. Iako zakoni predviđaju mogućnost da se osobe bez prebivališta prijave na adresu centara za socijalni rad i tako dobiju ličnu kartu, procedura je složena i za mnoge obeshrabrujuća.
- U privremenom prihvatilištu na Autokomandi, osim što nude osnovnu pomoć – topli obrok i krevet – postoji i mogućnost razgovora sa psihologom ili terapeutom. Međutim, mnogi beskućnici odbijaju psihološku pomoć. Ne zato što im nije potrebna, već jer im je poverenje u sistem i druge ljude u potpunosti narušeno. Mnogi od njih nisu mentalno oboleli, već samo slomljeni – izgubljeni između prošlosti i nade koja se sve ređe javlja.
Zanimljivo je i to da se među korisnicima prihvatilišta retko nalaze mladi između 20 i 30 godina. Najveći broj beskućnika čine muškarci stariji od 45 godina. Neki su zavisnici, neki fizički zapušteni, ali ima i onih koji su potpuno radno sposobni. Problem je što mnogi od njih ne mogu da se psihički oslobode uličnog načina života. Navikli su na ritam u kojem nema očekivanja, ali ni podrške. I zato, iako bi fizički mogli da rade, mentalna barijera ih sprečava da se ponovo uključe u društvo.
- Beskućništvo nije izbor. To je stanje u koje čovek dospe kada se sve karike koje ga povezuju sa životom kakav je poznavao – slome. Rešenje ovog problema ne leži samo u zbrinjavanju i davanju hrane, već u pružanju trajne podrške: psihološke, socijalne i ljudske. Jer svako može pasti – ali retki se vraćaju sami.
