U današnjem članku Vam donosimo jednu ispovest koja je slična mnogim današnjim brakovima…
Moj brak je doživeo krah kada je moja supruga odlučila da ode. U tom trenutku, naša ćerka je imala svega osam godina. Razlog njenog odlaska bio je jednostavan, ali bolan – moja prosečna plata više nije odgovarala njenim očekivanjima i željama o boljem životu. Umesto mene, izabrala je svog šefa, čoveka koji je mogao da joj pruži ono što je, po njenom mišljenju, zasluživala.
- Ostao sam sam sa detetom koje mi je značilo sve na svetu. Tokom svih tih godina, trudio sam se da budem otac kakvog moje dete zaslužuje. Vreme je prolazilo, ćerka je rasla, a ja sam se trudio da zadržim balans između posla, obaveza i roditeljstva. Nikada nisam želeo da joj išta fali i koliko god sam mogao, trudio sam se da joj pružim ljubav, pažnju i stabilnost.
Danas, kada je postala punoletna i spremna da započne novo poglavlje svog života odlaskom na fakultet, javila se ponovo tema finansija. Bivša supruga me je kontaktirala sa zahtevom da platim polovinu troškova za njeno školovanje. Njene reči bile su hladne i formalne – kao njen otac, to mi je dužnost. Iako nisam osporavao svoju odgovornost, nisam mogao da prećutim gorčinu koju sam osećao. Odgovorio sam da će njeno školovanje moći da finansira njen sadašnji muž, koji, za razliku od mene, poseduje ozbiljno bogatstvo.
- Istina je da sam tokom godina uspeo da uštedim nešto novca. Nije to bila velika suma, ali dovoljna da doprinesem njenom obrazovanju. Ipak, duboko u sebi osećao sam da bi bilo nepravedno da sav taj teret opet padne na moja leđa, dok druga strana živi u luksuzu.
Sutradan sam otišao po ćerku kao i svakog vikenda, jer su ti naši susreti bili dragoceni. Međutim, nije bila kod kuće. To me iznenadilo jer nikada nije propustila naše viđanje. Pozvao sam je, ali se nije javljala. Umesto odgovora, stigla mi je poruka koja me je slomila: “Ako sam ti toliki teret, tata, možda je bolje da se neko vreme ne viđamo.”
- Nisam mogao da verujem da je tako nešto napisala. Znao sam da je pogrešno protumačila moje reči, verovatno pod uticajem majke ili očuha. Ubrzo nakon toga, pozvao me je njen očuh. U tom razgovoru rekao mi je da je spreman da plati školovanje, ali uz dva stroga uslova – da više nemam nikakav kontakt sa bivšom ženom, što mi nije bilo teško, i da ne smem da komuniciram sa ćerkom dok je na fakultetu. Te reči su me pogodile snažno. Bilo mi je jasno da je njegova namera da me potpuno ukloni iz života mog deteta. Njegov cilj nije bio samo da pomogne – želeo je da me ponizi.
Zatečen i povređen, ostao sam bez reči. Da li je moguće da neko koristi novac kao sredstvo ucene da bi izbrisao oca iz života njegovog deteta? Nisam znao šta da radim. Srce mi je govorilo da ne smem da se povučem, da ne mogu da dopustim da moje dete poveruje kako sam ga ostavio. S druge strane, ako odbijem, možda će pomisliti da mi nije stalo. Sve što sam želeo bilo je da bude srećna, ali ne po cenu toga da se odreknem njenog prisustva.
- Ova situacija me dovela do dubokog razmišljanja. Nisam znao kako da postupim. Voleo bih da mogu da razgovaram sa ćerkom otvoreno, da joj objasnim sve, da joj pokažem koliko mi je stalo. Voleo bih da zna da nikada nije bila teret, već svetlost mog života. Možda će jednog dana razumeti, kada sazri i pogleda sve iz druge perspektive. Do tada, ostaje mi nada da će ljubav između oca i ćerke biti jača od svih prepreka koje drugi pokušavaju da postave između nas.
