Svi mi ponekad uradimo neke stvari koje nisu za aplauz, ali isto tako malo nas je spremno da prihvati činjenicu da te neke stvari nećemo moći ispraviti jer će biti kasno, tako u današnjem izadnju donosimo priču koja prati ćerku koja je požalila zbog grube i ishitrene reakcije prema majci…
Telefon je zazvonio u trenutku kada sam bila preplavljena obavezama. Automatski sam odgovorila i, bez razmišljanja, izgovorila rečenicu koja me je kasnije bolela: „Ne zovi me više, mama, zauzeta sam!“ Tek kasnije sam shvatila koliko je to zvučalo grubo i hladno.
Moj život je već godinama ličio na beskrajnu trku. Imam 44 godine, troje dece i posao koji zahteva stalnu posvećenost. Svako jutro počinje užurbanim ritmom – spremanje doručka, spremanje dece za školu, gužva u saobraćaju, a zatim dugi sati na poslu. Kad se vratim kući, obaveze ne prestaju: kuvanje, čišćenje, domaći zadaci, razgovori s decom. Dani se pretapaju u neprekidnu rutinu i često imam osećaj da jedva dišem.
- U trenucima kada su moja deca bila mala, moja mama je bila moja najveća podrška. S radošću ih je čuvala, davala mi priliku da završim poslove ili makar da uhvatim malo predaha. Bila je tu u trenucima kada mi je bilo najteže i nikada nije dozvolila da se osećam sama. Ali vreme prolazi, deca rastu, a sa njima i njihove potrebe se menjaju. Istovremeno, moja mama je postajala sve starija, a njeni pozivi nisu više imali svrhu praktične pomoći. Sada je želela samo da razgovara, da mi ispriča kako joj cveta cveće u bašti, da podeli sećanja i sitnice koje su njoj značile. Ja, međutim, umorna i opterećena, počela sam njene pozive da doživljavam kao dodatnu obavezu. Tog dana, iscrpljena i nervozna, planula sam. Nakon moje grube rečenice nastala je tišina, a zatim tiho uzdahivanje i prekid veze.
Prošao je jedan dan, zatim drugi. Moj telefon nije zazvonio. U početku sam osetila olakšanje – niko me ne prekida, imam malo mira. Ali ubrzo je nastupila praznina. Trećeg dana uhvatila sam sebe kako neprestano gledam u ekran, čekajući njeno ime da se pojavi. Nije ga bilo.
- Konačno sam ja pozvala. Njena pauza pre javljanja i tihi glas su me pogodili. Rekla je: „Čula sam te, ćerko. Samo sam čeznula za tobom.“ Te reči su me presekle. Osetila sam sram i težinu svoje nesmotrenosti. Pred očima mi se pojavila slika moje mame, kako sedi sama u stanu, drži telefon u ruci i čeka da joj se javim. Tada sam shvatila da joj nije potrebna moja pomoć kao nekada, već pažnja, razgovor, osećaj da nije sama.
Odmah sam otišla kod nje. Dočekala me je osmehom, kao da se ništa nije desilo. Sedeli smo u kuhinji, pile čaj i pričale. Ovoga puta nisam žurila, nisam gledala na sat. Samo sam slušala. Svaku njenu reč sam upijala, kao da je ponovo upoznajem – ženu koja je sve ove godine bila moja podrška, a kojoj sam ja poklanjala tako malo svog vremena. U tom razgovoru sam se iskreno izvinila. Priznala sam da sam pogrešila, da sam dozvolila da me svakodnevni teret udalji od onoga što je najvažnije. Mama me je pomazila po ruci i tiho rekla: „Sve razumem, ćerko. Imaš svoj život i svoje brige. Ali zapamti, ja sam uvek tu.“
Od tada sam sebi obećala da ću pronaći vremena. Možda ne uvek za sate razgovora, ali makar nekoliko minuta da čujem njen glas, da je pitam kako je, da joj pokažem da mi je stalo. Shvatila sam da kasnije može doći prekasno.
- Danas svaki naš razgovor ima posebnu vrednost. Kada telefon zazvoni i na ekranu ugledam njeno ime, više ne pomislim da me prekida. Pomislim da je to prilika da joj kažem koliko je volim i koliko mi znači. Jer obaveze nikada neće prestati, ali mama neće zauvek čekati moj poziv. Zato se trudim da svaki razgovor bude dar – mali, ali dragocen.
I možda sam tek kroz ovu lekciju spoznala ono što sam znala ceo život: da su najvažniji ljudi oni koji su uvek tu, čak i kada ih mi ne primećujemo dovoljno. A mama je uvek bila baš ta osoba.
