Ako ste ikada pomislili da se ne isplati uvek biti dobra osoba i pomagati drugima kada Vi nemate ništa od toga onda je današnja priča upravo odličan primer koji nalaže da iako nismo sigurni kada, dobro koje napravimo uvek nam se vrati kad tad…
Na jednom trotoaru u centru grada, pored stare zgrade, sedeo je čovek, pokriven izlizanim ćebetom. Njegovo lice bilo je skriveno, a položaj tela, pogrbljena leđa, govorila su mnogo više nego što bi reči ikada mogle. Ljudi su ga samo zvali „Stari“, a niko zapravo nije znao kako se zove. Bio je tu, svakodnevno, neprimećen, gotovo nevidljiv, kao da je postao deo gradske scenografije. Svako ko je prolazio, prošao je pored njega bez da mu posveti i sekund pažnje.
Međutim, jednog hladnog jutra, pred njim je stala žena. Nije bila kao ostale osobe koje su samo prolazile. Imala je eleganciju i dostojanstvenost koja je dolazila iz nje same. Haljina koju je nosila pratila je savršeno liniju njenog tela, štikle su joj kucale ritam koji je delovao odlučno, a miris koji je nosila bio je poput nečega iz nekog drugog sveta. Stari je podigao pogled prema njoj, gledajući je sumnjičavo, kao da nije verovao da se neko zaista zaustavio ispred njega. „Nemam sitno,“ promrmljao je, očekujući da je ona možda došla da traži pomoć.
- Žena mu je odgovorila osmijehom. Nije bila tu da traži novac. „Ne, nisam došla da ti dam sitno. Došla sam da te povedem na ručak.“ Stari se nasmejao, ali taj smeh bio je gorak, pun cinizma. „Odlično. Posle banketa sa predsednikom, možda naručim i desert. Hajde, pusti me sada.“ Ipak, ona nije otišla. Samo je pružila ruku prema njemu, tražeći da je uzme. „Molim te, pođi sa mnom,“ rekla je smireno. U tom trenutku, prišao je policajac, verovatno zabrinut zbog situacije. „Je li sve u redu, gospođo?“ pitao je, a njegov pogled bio je usmeren na oba.
„Da, sve je u redu,“ odgovorila je žena bez imalo nervoze. „Samo želim da ovaj gospodin ruča sa mnom.“ Policajac je prepoznao „Starog“. „Znate li ko je on?“ pitao je. „Godinama je tu. Nije loš, ali… prilično je težak slučaj.“ Žena je klimnula glavom, govoreći tiho: „Zato sam ovde.“ Nakon nekoliko trenutaka, zajedno su ušli u restoran. Mesto je bilo elegantno, sa staklenim prozorima i konobarima u belim uniformama. Menadžer je odmah prišao, sa izrazito nervoznim izgledom. „Gospođo, s dužnim poštovanjem, ali… taj čovek… narušava ambijent.“
- Žena je mirno pogledala menadžera, bez promene izraza lica. „Da li ste ikada čuli za firmu Tehnosys?“ Menadžer je pogledao zbunjeno, ali ubrzo je odgovorio: „Naravno, to je jedan od naših najvećih klijenata.“ „Ja sam Helena. Izvršna direktorica Tehnosysa.“ Menadžer je, iznenađen, promenio boju lica. „Izvinjavam se… nisam znao…“ „Sada znate,“ odgovorila je mirno, „i nadam se da ste naučili nešto. Čovek ne treba da se sudi po izgledu, već po tome kako ga tretiramo.“ Uputili su se ka stolu. Stari je bio zbunjen, očigledno je osećao nelagodnost. Helena ga je posmatrala tiho. „Sećaš li me se?“ upitala je, a njegov odgovor bio je nesiguran. „Ne… tvoj glas mi je poznat, ali…“
„Pre dvadeset godina, bila sam gladna devojčica. Ušla sam u restoran drhteći, nije imala hrabrosti da naručim. Bio si konobar. Jedini koji me je primetio.“ „Doneo si mi tanjir iz kuhinje i platio ga iz svog bakšiša. Rekao si: ’Danas je na mene. Samo nastavi dalje.’“ Suze su mu krenule niz lice, sada shvatajući da je ona ta koju je pomogao pre mnogo godina. „To si bila ti?“ pitao je tiho. „Da,“ odgovorila je, „i sada sam ovde, da ti kažem nešto što možda nisi znao.
Dobro koje činimo, pa makar ga zaboravili, Bog ne zaboravlja.“Iz torbe je izvadila kovertu. „Ovo je adresa. Tamo te čeka topli dom. Imaš svoju sobu, tuš i hranu.“ Stari je tiho plakao. Suze su padale niz njegovo lice, a on nije mogao da veruje šta se upravo dešava.„Zašto… zašto bi neko to učinio za mene?“ pitao je kroz suze. Helena mu je nežno stisnula ruku. „Zato što si ti to već učinio za mene,“ odgovorila je. „I zato što nisam zaboravila kako si mi tada pomogao. Nisi me zaboravio, i sada ja nisam zaboravila tebe.“
