Ponekad prava porodica nije samo ona u kojoj ste rođeni, već ona koju birate srcem. U ovom članku donosimo priču mlade devojke koja pronalazi osećaj pripadnosti, mira i snagu ljubavi…
„Nikada se ne bih udala za takvog čoveka!“ glas male devojčice od šest godina odjeknuo je prostorijom, iznenađujuće samouveren i odlučan za nekog tako malog. Marina je iznenađeno zastala, okrenula se i ugledala devojčicu sa dugom plavom pletenicom, starom jaknom i očima koje su delovale neobično zrelo za njene godine. Bila je mladenka, obučena u prelepu belu haljinu, koja je šuštala pri svakom koraku. Gosti, muzika, torta i mladoženja – Artjom – svi su čekali nju. Međutim, reči ove devojčice, poput groma, uništile su idiličnu atmosferu trenutka. „Izvini… šta si to rekla?“ upitala je Marina, pokušavajući da se nasmeši, iako je u njenom srcu počela da se javlja nelagodnost. Devojčica je slegla ramenima. „On je loš. Videla sam ga juče. Gurnuo je moju mamu.“ Marina je osetila ubrzanje svog srca. „Kako se zove?“ upitala je, stavljajući ruku na srce.
„Artem. Juče je došao kod nas. Vikao je. Mama je plakala posle toga.“ Devojčica je obrisala nos rukavom. „Mislila sam da je samo neki poznanik, a onda sam shvatila – on ti je mladoženja…“ Marina je polako krenula prema restoranu, osećajući se kao da ulazi u maglu. Sve oko nje – blještavi lusteri, osmesi gostiju, svetlost fotoaparata – činilo se kao da nije tu, kao da je izvan tog trenutka. Artjom je prišao, sa osmehom koji nije mogao da sakrije svoju napetost.
- „Je li sve u redu, ljubavi?“ pitao je, ali Marina je oslušnula ton njegovog glasa i osetila nešto, neko suptilno odstupanje. „Reci mi… Jesi li juče bio sa ženom i detetom?“ upitala je, glas joj je drhtao. Artjom je zastao. Na trenutak mu je u očima zasjalo nešto – možda strah, možda krivica – ali ubrzo je namrštio čelo. „Šta ti to govoriš? Naravno da nisam! Zašto bi me to pitala?“ Marina ga je gledala i osetila da to više nije isti čovek kojeg je volela. Onaj hladni stranac pred njom imao je sve – ali nije imao dušu. „Moram da idem“, rekla je, skidajući veo i krećući ka izlazu.
Devojčica je stajala na istom mestu. „Hoćeš li da mi pokažeš gde živiš?“ Marina je klimnula glavom, prateći je dok su se približavale staroj, oronuloj zgradi. Devojčica je ubrzala korak, a Marina je pokušavala da je prati, držeći rub svoje haljine. „Ovo je naš dom“, rekla je devojčica, pokazujući na zgradu koja je izgledala kao da je prošla kroz mnogo nevolja. Ušle su u zgradu, gde su stepenice škripale pod njihovim nogama. Na vrhu, devojčica je otvorila vrata. Unutra je sedela žena, sakupljena na podu kraj radijatora, držeći notes u rukama. „Ne znam ko ste vi“, prošaptala je žena.
- „Ja sam Marina. Danas sam trebala da se udam za Artjoma“, odgovorila je tiho, osećajući kako joj srce brže kuca. Žena je promenila boju lica i privukla dete bliže. „On… nije rekao da se ženi.“ „Da li te juče gurnuo?“ pitala je Marina, ponovo se osvrćući na reči devojčice. „Da. Kada sam mu rekla da više ne želim ovu vezu. Bili smo zajedno dve godine. Obećao je da će se razvesti i započeti novi život. Ali sve se promenilo. Počeo je da viče, zabranio mi je da radim. Juče je došao pijan. Hteo je da uzme Polinu. Rekao je: ‘Ti nisi niko. Ali ona je moja. Mogu da radim šta hoću s njom.’“
Marina je osetila težinu u stomaku, a misli su joj postale zamagljene. „Zašto nisi otišla u policiju?“ „Ko bi me slušao? Nemam nikakvu podršku. A on je bogat i uticajan“, odgovorila je žena. Polina je tiho privila svoju majku. „Mama, ona je dobra…“ Marina nije mogla da se vrati u hotel. Pošla je u svoj apartman, gde je tišina bila potpuno teška. Telefon je zvonio – prvo prijateljice, zatim njena majka, a potom i Artjom. Ignorisala je pozive. Jednostavno je blokirala njegov broj.
Mesec dana kasnije, Marina je našla svoj novi ritam. Počela je da radi u centru za pomoć ženama u teškim situacijama. Tamo je ponovo srela Nataliju, ženu s detetom. Bile su u procesu izgradnje svog novog života. Natalija je učila da šije, Polina je ponovo bila vesela, a Marina je sretno pratila njihov napredak. Jednog dana, Polina je prišla s papirnim cvetom i porukom: „Postala si nevesta. Ne za tog čoveka. Postala si nevesta naše porodice.“ Marina je osetila mir. Nikada nije zamišljala da će biti deo ove porodice, ali sada je bila. Prava, odabrana porodica.
