Svi znamo da odnosi između svekrve i snaje retko kada budu dosadni, tako Vam u današnjoj priči donosimo jednu dramatičnu situaciju koja se dogodila između novopečene snaje i svekrve…
Osećaj da nešto nije u redu, a da ne znaš šta tačno, nekada može biti vrlo zbunjujući. Upravo tako sam se osećala kad sam se vratila u kuhinju nakon dve nedelje. Sa mužem sam odlučila da odemo u našu kuću van grada, kako bismo se odmorili i uživali u privatnosti, daleko od svakodnevnog stresa, telefona i gužve. Pre nego što smo krenuli, poverili smo naš dom sinu i njegovoj ženi Natali da ga čuvaju dok nas nema.
Kad smo se vratili, prvi susret sa kuhinjom bio je šok. Sunčevi zraci su ulazili kroz prozore i osvetljavali radnu ploču, ali nešto je bilo drugačije. Kuća je delovala prazno, a kuhinja posebno hladno i bez života. „Jesmo li mi ostavili kuhinju u ovakvom stanju?“ upitala sam muža, pokušavajući da shvatim šta se dogodilo.
- On se okrenuo i primetio da nešto nedostaje. „A gde su naši lonci? Stalak za noževe?“ pitao je, zbunjen. Srce mi je zadrhtalo dok sam jurila prema fiokama. Otvorila sam ih, jednu po jednu, ali sve su bile prazne. Ormari su odjekivali prazninom. Moji lonci, tiganji, plehovi — svi ti predmeti na kojima sam godinama kuvala i koji su nosili uspomene na moje omiljene obroke, sada su nestali. Najbolniji trenutak bio je kada sam primetila da nisu tu ni predmeti koji su imali posebnu vrednost — kašike koje je koristila moja majka, tiganj sa našeg venčanja, napukla činija koju sam koristila svakog vikenda. Nisu bili samo predmeti; to su bili simboli naše porodice, naši koreni.
„Natali!“ prošaputala sam, osećajući kako mi srce pada. Ispod stepenica sam je zatekla, udobno zavaljenu na krevetu, noseći moj bade-mantil, s telefonom u ruci. „O, već ste se vratili!“ rekla je sa osmehom, kao da ništa nije bilo čudno. „Gde su moji kuhinjski pribori?“ upitala sam je odmah, bez oklevanja. Njena reakcija bila je iznenađujuće mirna. „Ah, bacila sam ih,“ rekla je jednostavno. „Ti… ozbiljno?“ upitala sam, još uvek u šoku. „Izgledali su stari i izgrebani,“ objasnila je, kao da je to bilo potpuno normalno. „Kupila sam novu tiganj. Roze.“
- „Roze,“ ponovila sam u sebi, još uvek pokušavajući da shvatim šta se događa. „I još nešto,“ dodala je, „imala si previše sitnica. Kasnije ćeš mi zahvaliti.“ „Sitnice?“ pomislila sam, stežući zube, a srce mi je bilo ispunjeno razočaranjem. Sutradan sam pravila palačinke. Natali je jedva podigla pogled sa svog telefona. „To nije od onog starog brašna, zar ne?“ upitala je, sa neverovatnom preciznošću, kao da je znala da nije nešto u redu. „Naravno da nije,“ odgovarila sam mirno. „Sve je u redu.“ Sat kasnije, otišli su na branč sa prijateljima, a ja sam iskoristila priliku da preduzmem sledeći korak.
U njihovoj spavaćoj sobi, pažljivo sam spakovala sve njene kozmetičke stvari u veliku, čvrstu kesu. Bilo je važno da se sve složi uredno, da ništa ne bude oštećeno. Tu kesu sam sakrila na tavan, sigurno, gde znala sam da mladi nikada neće zaviriti. Kada se Natali vratila, ušla je u kupatilo i odmah je počela da viče. „Gde su moje stvari?! Moje kreme, moja šminka! Sve je nestalo!“ Trčala je po kući, otvarajući fioke, očigledno u panici. „To je nemoguće! Ko je mogao da ih dira?!“ vrištala je, a u njenom glasu se osećala zbunjenost i bes.
- Ušla sam u spavaću sobu i donela kesu sa svim njenim stvarima. „Izvoli, uzmi,“ rekla sam mirno. „Sve je čitavo i uredno složeno.“ Dok je uzimala kesu, ruke su joj drhtale. Na licu joj je bio iznenadni izraz razumevanja. U tišini je izvukla kutiju ispod kreveta. Unutra su bili moji lonci, kašike i tiganji. „Ja… jednostavno nisam mislila da je to važno,“ promrmljala je, pružajući mi ih.
Uzela sam kutiju i pogledala je pravo u oči. „Zapamti, Natali,“ rekla sam odlučno, „nikada ne diraj tuđe stvari bez dozvole.“ Samo je tiho uzela kesu i ništa više nije rekla. U tom trenutku, shvatila je šta je napravila, i iako nije izgovorila ništa više, njeno ponašanje je reklo sve. Tako sam povratila ne samo svoje stvari, već i mir u kući. Bilo je jasno da granice moraju biti postavljene, i da poštovanje tuđih stvari i uspomena nije samo stvar običaja, već i osnovne ljudske pristojnosti.
