Naši preci verovali su da se sitnice i običaji u domaćinstvu ne smeju zapostavljati jer nose dublje značenje. Neke narodne tradicije i danas intrigiraju svojom simbolikom i mudrošću koja se prenosila generacijama…
U srpskom narodu od davnina se verovalo da čovekovu sudbinu ne kroje samo trud, rad i marljivost, već i nevidljive sile koje oblikuju svakodnevicu. Ljudi su u prošlosti bili ubeđeni da se blagostanje može prizvati, a siromaštvo oterati niz sitne navike, običaje i rituale koji su se prenosili s kolena na koleno. Te male tajne života bile su utkane u svakodnevne postupke: kako se sedi, kad se šta iznosi iz kuće, da li se sme zviždati pod krovom ili ne. Svako pravilo imalo je svoju svrhu – da dom nikad ne ostane prazan, da hleb uvek bude beo, a deca sita i zdrava.
- Ako ste ikada čuli da nije dobro zviždati u kući ili da se mrvice hleba ne smeju rukom skidati sa stola, već krpom ili stolnjakom, onda već poznajete deo te narodne mudrosti. Ona je vekovima učila kako da se prizove sreća i napredak, a kako da se nehotice ne dozove beda i oskudica. Jedno od najupečatljivijih verovanja odnosilo se na zviždanje u kući. Stari ljudi su govorili da ko zviždi pod krovom tera novac iz doma. Zviždanje je simbolizovalo vetar, a vetar, prema narodnom shvatanju, odnosi sve dragoceno. Zato su domaćice strogo upozoravale decu da nikad ne zvižde, naročito uveče, jer bi se time mogla „proterati sreća“.
Posebno se pazilo i na iznošenje đubreta. Smatralo se da ono nikako ne sme da se iznese posle zalaska sunca, jer se sa smećem iznosi i kućna sreća. To je naročito bilo zabranjeno uoči praznika ili nedeljom. Ako je već moralo, domaćice su smeće ostavljale pored vrata do jutra, kako se ne bi narušio mir domaćeg ognjišta.
- Pozajmljivanje novca imalo je posebna pravila. Smatralo se lošim početi nedelju time što nekome daješ novac, jer bi to značilo da će ti cela nedelja biti u minusu. Isto se verovalo i za so – nikada se nije davala iz ruke u ruku, već se ostavljala na sto, jer se smatralo da direktno pružanje donosi razdor i gubitak. Još jedno važno pravilo odnosilo se na prag. Prag kuće bio je granica između unutrašnjeg i spoljnog sveta, svetog i profanog. Zato se nikada nije sedelo na pragu, jer je to značilo da čovek ne zna gde mu je mesto, pa time „tera stabilnost i bogatstvo“. Ljudi su verovali da sedenje na pragu bukvalno „blokira ulazak para“ u kuću.
Prazan novčanik bio je znak prazne sudbine. Zato je svako pazio da u njemu uvek ostane makar jedan novčić, čak i simbolično. Verovalo se da će tako novac uvek imati gde da „pristane“. Čak i u vremenima kada se nije imalo mnogo, ljudi su držali makar sitan dinar, uverenja da praznina priziva siromaštvo. Posebno su pazili i na način na koji se sklanjaju mrvice sa stola. Nikada se to nije radilo golom rukom, jer se smatralo da takav postupak priziva sirotinju. Umesto toga, stolnjak se istresao ili se mrvice čistile krpom, uz poštovanje prema hlebu koji se smatrao svetinjom.
- -Ali osim zabrana koje su sprečavale oskudicu, postojali su i brojni običaji kojima se prizivalo bogatstvo i napredak. Jedan od njih odnosio se na hleb – on se nikada nije jeo a da se ne podeli. Narod je verovao da ko deli, taj u stvari umnožava. Dati koricu hleba siromašnom čoveku ili prosjaku smatralo se najsnažnijim načinom da se prizove Božji blagoslov. Mnoge domaćice i danas stavljaju novčić ispod stolnjaka, naročito za velike praznike poput Božića, Vaskrsa ili Mitrovdana. To se radilo sa verom da se „pare lepe za kuću“ i da novac nikada neće presušiti. Taj običaj preživeo je vekove i ostao kao simbol želje da u domu uvek bude napretka.
Kada bi se ulazilo u novi dom, postojalo je strogo pravilo šta prvo mora preći prag. To su uvek bili hleb, so i novac. Hleb je značio život, so trajnost i blagostanje, a novac materijalni napredak. Ko bi to poneo prvi, verovalo se da će dom uvek biti ispunjen i zaštićen. Još jedan zanimljiv običaj vezan je za mlad Mesec. Kada bi se pojavio na nebu, ljudi bi zveckali novčićima u džepu i govorili rečenicu: „Koliko ti siromašio, toliko ja bogatio.“ Ovaj stari paganski običaj preživeo je i u hrišćanskom narodu, prenoseći veru da Mesec donosi novu sreću i obnavlja blagostanje.
- Čak i metla, svakodnevni predmet u kući, imala je simboliku. Ako bi stajala polegnuta, smatralo se da „pometamo“ novac iz kuće. Ali ako bi se metla postavila uspravno, to je značilo blagoslov za dom – da pare „stoje čvrsto“. Zbog toga su domaćice pazile kako drže metlu kada završe s poslom. Postojalo je i pravilo vezano za dugove. Nikada se nisu vraćali uveče, jer se verovalo da sa novcem iz kuće izlazi i sreća. Dugovi su se vraćali isključivo danju, dok traje sunčeva svetlost, jer se tada novac vraćao bez „odlaska blagoslova“.
Sve ove sitnice, naizgled beznačajne, u životima naših predaka imale su ogromnu ulogu. One su bile način da se pronađe sigurnost u svetu punom neizvesnosti, da se očuva osećaj kontrole nad sudbinom i da se veruje da postoji put do blagostanja. Iako danas mnogi od ovih običaja posmatraju s osmehom, istina je da su oni deo našeg kulturnog nasleđa, deo verovanja koja su vekovima održavala nadu i snagu naroda. Jer, možda bogatstvo zaista ne dolazi samo od rada, već i od vere u to da se dobro dobrim vraća, da se hlebom priziva mir, a sitnim gestovima tera beda od kućnog praga.
