Ponekad naše odluke dobiju neodobrenje naše okoline a takav je i ovaj slučaj jedne žene koja je nakon smrti svog supruga ostala da živi sa svojim svekrom..
- Priče koje se kose s očekivanjima društva često izazovu najburnije reakcije – ne zato što su senzacionalističke, već zato što duboko zadiru u ono što smatramo moralno prihvatljivim. Tako se i svedočenje jedne žene, koje se pojavilo pre nekoliko godina, i dalje prepričava i komentariše, jer osvetljava ne samo njen lični izbor već i pitanja o preživljavanju, granicama i tabuu.
Nakon što je izgubila supruga, ostala je sama s četvoro dece. Bez stabilnog prihoda, bez porodice koja bi mogla da joj pomogne i bez ikakvog oslonca, život joj se u potpunosti urušio. Dani su se pretvorili u borbu – ne samo sa tugom i gubitkom, već i sa svakodnevnim preprekama koje su pretili da ugroze osnovnu egzistenciju njene dece. Priznaje da su je najviše pogađali trenuci u kojima nije znala kako da im obezbedi obrok, grejanje ili odeću, dok istovremeno pokušava da sačuva prisebnost i emocionalnu stabilnost.
- U tom trenutku, rešenje je došlo iz potpuno neočekivanog pravca. Otac njenog pokojnog muža – čovek koga je godinama doživljavala isključivo kao člana šire porodice – predložio je brak. I sama je bila zatečena tim predlogom. Nije bilo nikakve romantične pozadine, nikakvih osećanja koja bi nagoveštavala tako nešto. Bio je to predlog zasnovan na praktičnosti, gotovo kao poslovni dogovor: stabilnost u zamenu za zajednički život.
Njen odgovor nije bio brz niti lak. Dugo je razmišljala, razmatrala sve moguće posledice, borila se s osećajem srama, ali i odgovornosti. Na kraju, kaže da je pristala ne iz želje, već iz nužde. Brak je sklopljen jer joj je bio potreban oslonac, figura autoriteta u kući, ali i materijalna sigurnost. Penzija koju je svekar primao obezbedila je osnovne životne uslove, dok je prisustvo odraslog muškarca u domu ublažilo osećaj izgubljenosti kod dece.
- Vremenom, odnos koji je započeo kao praktičan dogovor počeo je da se menja. Nakon godina emocionalne i fizičke distance, između njih se stvorila neočekivana bliskost. Kako kaže, nisu planirali da razviju intiman odnos, ali se to jednostavno dogodilo. Ljudi su, objašnjava, bića potrebe i bliskosti, a život ih je spojio u neobičnoj, ali emocionalno realnoj situaciji. Odlučili su da, s vremena na vreme, imaju fizički kontakt, bez očekivanja, bez planova i bez namere da se to pretvori u romansu.
Svesna da će mnogi njen izbor doživeti kao neprihvatljiv, ona ne pokušava da se opravda. Kaže da je svesno izabrala ono što je smatrala “manjim zlom”. Nije želela da traži utehu od drugih muškaraca u selu, jer bi to, po njenom mišljenju, bilo veće poniženje – i za nju, i za njenu decu, i za sećanje na muža. Umesto toga, prihvatila je rešenje koje joj je pružilo sigurnost, diskretnost i osećaj da ne mora sve sama.
- Ova priča nije ispričana da bi izazvala senzaciju. Nema u njoj želje da se opravda ili šokira javnost. Pre bi se mogla nazvati svedočenjem o snazi volje, o tome šta ljudi rade kada su pritisnuti do tačke pucanja, i koliko su daleko spremni da odu kako bi očuvali ono što im je najvažnije – dom, porodicu i sopstveno dostojanstvo.
Ona ne krije da joj mnoge odluke nisu bile lake. Ne pokušava da ih predstavi kao ispravne, već kao jedine koje su u tom trenutku imale smisla. Bila je pre svega majka koja je želela sigurnost za svoju decu, čak i po cenu da prekrši društvene norme i izloži sebe osudi.
- Danas živi mirno, bez želje da se pravda bilo kome. Ne očekuje razumevanje, niti traži izvinjenje. Njen životni put služi kao podsetnik da moral često nije jednostavan, i da svet u kojem živimo nije crno-beli. Neke priče, koliko god bile neobične, kriju u sebi istine koje ne možemo razumeti dok ih i sami ne proživimo.
