U današnjem izdanju Vam donosimo priču koja prati sudbinu jedne majke koja je kroz borbu, suze i nevericu doživela tu sreću da u svojim rukama drži centar svoga sveta dok on odrasta brže nego što je to ona ikada zamišljala…
Pre nekoliko godina, gledao sam je kako plače držeći svoje prvo dete. Posle toliko godina borbe, nade i tišine, napokon je postala majka. Suze koje su joj tekle nisu bile samo znak tuge, već su nosile duboku radost, olakšanje, pa čak i nevjericu. Činilo se kao da je ceo svet stao u tom trenutku, kao da se samo ona, sa svojim detetom, nalazi u središtu univerzuma. U tom trenutku, njeno srce je bilo ispunjeno ljubavlju kao nikada pre, jer je postala ono što je oduvek želela – majka.
Danas sam je gledao opet kako plače, ali sada u njenim rukama nije bila mala beba, već već dečak, spreman za svoj prvi dan u vrtiću. Suze su joj ponovo tekle, ali sada su bile suze tuge, straha i, možda, nevjerice. Svesna je bila da vreme neumoljivo prolazi, da se ona beba kojoj je u prvom trenutku bila potrebna, sada priprema da krene u svet. Razumela je da ništa nije zauvek, da trenutak kada je držala svoju bebu u naručju nikada više neće biti isti. Taj mali dečak, koji je odrastao pred njenim očima, više nije bio ono što je nekada bio – mali, bespomoćni novorođenče.
- Iako sada plače, duboko verujem da će ponovo plakati. Možda će to biti kada krene u pubertet, kad bude prvi put seo za volan, kad bude maturirao ili kada bude odlazio iz roditeljskog doma. Sigurno će to biti i onda kada se bude ženio i kada bude postao roditelj. U svakom od tih trenutaka, biću tu, sa kamerom u ruci, kako bih zabeležio svaki od tih važnih trenutaka u životu. Jer svaki od tih trenutaka nosi posebnu vrednost, svaki je jedinstven i dragocen na svoj način.
Život je poput neprestanog kruga. Rodimo se u naručju naših roditelja, naši prvi uzdasi postaju prvi plač. Dok mi počinjemo da živimo, oni plaču jer nas dočekuju. Odrastamo, menjamo se, odlazimo, pa se ponovo vraćamo, samo da bismo opet otišli. I sve vreme, u tom neprestano ponavljajućem ciklusu, neko nas voli bezuslovno. Ljubav roditelja nije uvek glasna, nije uvek očigledna, ali je tu, u svakom našem koraku, u svakom zagrljaju, u svakoj suzi koju proliju, u svakom čekanju pred vratima. Ta ljubav nije tražila ništa zauzvrat, ali je uvek bila prisutna, u tišini.
- Zamišljam kako će jednog dana naš sin držati svoje dete u rukama i plakati, baš kao što je ona plakala. Suze će biti iste, ali i ljubav koju će osećati biće ista. Krug će se ponovo zatvoriti, jer to je život – krug rađanja, odrastanja i povratka. Ciklus u kojem ne prestajemo da rastemo, da volimo i da živimo. Svaka generacija će nositi svoje radosti, brige i izazove, a ljubav koju je jedna generacija stvorila, prenosiće se na sledeću.
A mi? Mi ćemo biti tu, da budemo deo tih trenutaka, da pamtimo, da volimo i da budemo svedoci tog neprekidnog ciklusa života. Jer sve što radimo, sve što osećamo, nije samo naš deo života, već deo nečeg mnogo većeg, nečeg što se prenosi kroz generacije. Taj neprekidni tok ljubavi, nade, tuge i sreće je ono što čini život vrednim i nezaboravnim.
Svi ti trenuci, svi ti susreti i rastanci, svi ti prvi dani škole, svi ti trenuci sreće, tuge i nade, sve to čini život jedinstvenim. U svakom tom trenutku postoji nešto neprocenjivo, nešto što se ne može kupiti, nešto što se ne može zameniti – to je ljubav koja traje, koja se ne prestaje razvijati i koja je prisutna u svakom segmentu života. I kad se sve čini kao da je prolazno, ljubav koja nas pokreće ostaje tu, ne samo da bismo preživeli, već da bismo živeli u punom smislu te reči.
