Nakon dedine sahrane, pronašla sam njegovu štednu knjižicu. Mama ju je bacila u kantu za smeće: „To je đubre. Trebalo je da je sahranimo zajedno s njim.“ Ja sam je tiho uzela i otišla u banku. Menadžer je zastao kad je video stanje na računu: „Pozovite policiju – nigdje ne idite!“… 😲😲😲

Današnji članak donosi priču o životu Prohora Timofijeviča Gončarenka, koji je proveo 89 godina života, a 40 od tih godina bio je posvećen radu u administraciji Dnjeprovskog mašinskog zavoda.

Iako mnogi ovu profesiju vide kao dosadnu, Prohor je svoju poziciju glavnog računovođe pretvorio u umetnost. Svaka cifra u njegovim izveštajima bila je tačna, svaka neslaganja odmah su bila primećena, a čak je vodio i „Dnevnik anomalija“, u kojem je beležio svaku sumnjivu transakciju. Za njega je novac bio ne samo sredstvo, već i dokaz istine; ako se cifre ne slažu, to znači da neko nešto skriva.

Prohor je svojoj unuci Margariti, tokom večeri u njihovom seoskom domu u Caričanci, često objašnjavao životne lekcije. Jedna od najvažnijih lekcija bila je da novac ne laže. Iako je Margaritu, koja je tada imala dvanaest godina, zanimalo zašto su ljudi spremni da lažu, on je odgovarao da cifre, za razliku od ljudi, nikada ne mogu da prevarene. Ako nešto ne štima, jasno je da je neko pokušao da manipuliše. Za njega, u računovodstvu nije bilo slučajnosti. Ako nešto nije bilo u redu, postojala je jasna, sistemska greška koja je vodila ka objašnjenju.

Tako je on, koristeći svoja iskustva i analitički um, kroz život i kroz posao, naučio Margaritu da uvek razmišlja, da analizira i da uvek traži uzrok problema. Prohor je bio prepoznatljiv po svom metodičnom pristupu i strastvenom bavljenju ciframa. Njegov sin Vadim, iako dobar čovek, nije delio njegovu analitičnost. Prohor je znao da je život pun grešaka, ali on je uvek tražio sistem, red i odgovornost. Sa unukom je često igrao šah, jer je šah za njega bio igra bez skrivenih iznenađenja. Zasnovana na strategiji, ne na sreći, jer „u šahu nema slučajnosti, samo strategija i namera“.

• Kroz sve godine rada, Prohor je, uprkos mnogim životnim teškoćama, sačuvao svoju sposobnost da prepozna istinu, bilo da je reč o ciframa u knjigama ili o postupcima ljudi u njegovoj okolini. Zanimljivo je da je čak u krizama, kao što je ona iz 1998. godine, uspeo da sačuva svoj kapital. Nije se oslonio na sreću, već je verovao svojim instinktima, što mu je omogućilo da preživi ekonomske padove u zemlji. Nije on bio srećan, samo je znao da čita između redova, da prepozna anomalije i da preduzme akciju pre nego što bude prekasno.

Iako je Prohor živeo skromno, njegova snaga je bila u njegovoj sposobnosti da sačuva i poveća ono što je imao. Na kraju je, kada je njegov sin preminuo, on prešao sa odgovornosti na svoje unuke. Njegov život je bio ispunjen pažljivim planiranjem i analizom, što je ujedno bila i lekcija koju je pokušao preneti na svog unuka i unuku. Međutim, u porodičnom okruženju nisu svi bili istog karaktera.

Nina, snaha Prohora, tokom njegovog starenja postepeno je preuzimala sve više kontrole, pokušavajući da manipuliše njegovim imanjem. Iako je na prvi pogled delovala kao brižna osoba, Prohor je kroz godine naučio da prepozna znakove obmane. Bio je svestan šta se dešava i veće greške su postajale očigledne. Uporan, sa staračkom mudrošću i iskustvom, on je znao da ni u porodici nije sve uvek kako izgleda. Razumeo je da je obmanjivanje u „papirologiji“ jednostavno nastavak onoga što se događalo u životu, pa je sklonio svoj kapital na sigurno mesto, skrivajući ga u jednoj od svojih najdražih knjiga, „Moja sistemu“.

• Završne godine Prohorovog života bile su obeležene tihim, ali sistematičnim oduzimanjem onoga što je sačuvao. Nina je prešla iz obazrivog faza u odlučujuću fazu, ali Prohor je bio spreman. Kao dobar šahista, znao je da bude strpljiv. Iako je bio sklon čekanju, došao je trenutak kada je znao da je vreme da se postavi protiv svega što je dolazilo sa strane. Međutim, on nije imao priliku da reaguje pre nego što su svi delovi slagalice bili postavljeni na svoje mesto.

Margarita, koja je postepeno postajala svesna šta se događa u porodici, sada je bila ta koja je trebalo da donese konačnu odluku. Čitajući detalje koji su ostali skrivljeni u papirima i zapisima, shvatila je da je njen deda bio u pravu — sve te male neslaganja, svaki trag, svakog centa, nisu bila slučajnosti. Tako je ona shvatila, kroz sve to vreme, koliko je njegova veza sa ciframa bila ne samo praktična, već i filozofska, pa je sve što je njen deda govorio bilo istinito: ako nešto ne štima, treba da se nađe razlog