One iskrene ljubavi koje i bole i gode su najlepše,danas Vam pišemo o najlepšoj ljubavnoj priči svih vremena.
- Postoje priče koje istorija nije upisala u udžbenike, ali ih pamte srca. Takva je priča o Slobodi Trajković i Ivi Loli Ribaru, dvoje mladih ljudi čije su sudbine ukrštene u najburnijem vremenu prošlog veka, a čija ljubav i žrtva i danas odzvanjaju kao tiha himna večnosti. To nije bila samo priča o zaljubljenima, već i o idealima, o mladosti koja je birala put istine umesto sigurnosti, i o jednom pismu koje nikada nije stiglo – ali je došlo do svih koji znaju da vole.
Sloboda Trajković rođena je 7. oktobra 1918. godine, u godini kada se završavao Prvi svetski rat, kao dete nade, simbol novog početka. Njen otac, Svetolik Trajković, bio je ugledni apotekar iz Vrnjačke Banje, ali i čovek duboke odanosti otadžbini. Iza fasade mirnog građanskog života, Svetolik je podržavao partizanski pokret, pomažući borce lekovima. Slobodino detinjstvo bilo je obeleženo upravo takvom atmosferom – mešavinom čestitosti, obrazovanja i tihog otpora.
- Kao i većina iz njene porodice, Sloboda je upisala studije – hemiju, dok su brat i sestra izabrali farmaciju. Ipak, njena sudbina nije bila vezana za nauku. Umesto toga, bila je predodređena za ljubav – ali ne bilo kakvu, već onu koja se rađa iz borbe i tinja u senci progona. Kroz brata Miroslava, Sloboda je upoznala Ivu Lolu Ribara, mladog sekretara SKOJ-a, revolucionara izuzetne harizme i jedan od najvećih nada tadašnje Jugoslavije. Njihova veza započela je tiho, ali je bila snažna i duboka, protkana istim idealima i vizijama o slobodi.
Njihova porodica je čak planirala zajedničku večeru 6. aprila 1941. godine kako bi dogovorili veridbu. No, baš tog dana Beograd je bombardovan, a umesto svadbene proslave počeo je rat. Ivo Lola odlazi u partizane, dok Sloboda biva poslata kod rodbine u Vrnjačku Banju, kako bi bila zaštićena. U međuvremenu, Lola joj piše pismo – pismo puno ljubavi, nade i opomene. U njemu stoji da ga piše u nadi da ga nikada neće pročitati, jer bi to značilo da su oboje preživeli i zajedno dočekali pobedu.
- Nažalost, to pismo nikada nije stiglo do Slobode. Gestapo ga je presreo i zahvaljujući informacijama iz njega, pohapsio skoro celu porodicu Trajković. Sloboda i njena sestra Vera završile su u zatvoru. Vera je deset dana bila mučena, jer su nacisti mislili da je ona Lolina verenica. Kada su otkrili da je to zapravo Sloboda, poslali su agente po nju. Uhapšena je i ponuđeno joj je da izda Lolu – da napiše pismo kojim bi ga namamila u Beograd, u zamenu za sigurnost svoje porodice.
Sloboda je odbila. Bez oklevanja. U vremenu kada je strah bio svakodnevica, a izdaja često jedini izlaz, ona je izabrala dostojanstvo. Porodica Trajković prebačena je u logor na Banjici, gde su 9. maja 1942. godine svi ugušeni u gasnoj komori. Preživela je jedino sestra Milica, koja je živela odvojeno i izbegla hapšenje. Kasnije je posvedočila da Gestapo ne bi znao za Slobodu i Lolu da informacija nije stigla iz kruga ljudi koji su ih poznavali. Znači, izdaja je došla iznutra.
- Ivo Lola Ribar, sa druge strane, poginuo je 1943. godine, neposredno pre nego što je trebalo da otputuje u Kairo kao prvi ambasador nove Jugoslavije. Njegova smrt došla je prerano, ali je za sobom ostavio rečenicu koja i danas živi: „Želim da nikada ne dobiješ ovo pismo…“ U svom poslednjem pismu ocu, pomenuo je Slobodu, govoreći da je otišla u smrt „kao u šetnju, s osmehom koji je uvek bio njen“.
Njihova priča je danas mnogo više od istorijskog zapisa. Ona je podsećanje na to da postoje ljubavi koje nisu imale priliku da traju, ali su ostale večno. To je svedočanstvo o snazi ideala, o ljudima koji su izabrali da žive i umru dostojanstveno. Sloboda – nije bila samo ime jedne devojke, već simbol čitave epohe i svih onih koji su dali život, ali nisu dali dušu.
