Moj suprug i ja nikada nismo imali želju da postanemo roditelji. Oduvek smo smatrali da deca jednostavno nisu deo našeg životnog plana. Bili smo zadovoljni svojim životom, slobodom, putovanjima i mogućnošću da se posvetimo sebi i karijerama. Međutim, mojoj majci ta odluka nikako nije bila po volji. Smatrala je da svaka žena mora da bude majka i da je to jedini pravi smisao života. Jednog dana mi je otvoreno rekla da, ukoliko se odlučimo da ne imamo decu, ne treba da očekujem ništa od nje. Zapretila je da će sav svoj novac, imovinu i nakit, koji je godinama brižljivo čuvala, pokloniti u dobrotvorne svrhe. Bila sam šokirana i povređena njenom odlukom, ali u isto vreme nisam želela da se posvađam s njom. Nisam mogla da verujem da bi zaista bila spremna da me razbaštini samo zato što ne želim dete.
Vremenom sam popustila pod pritiskom. Možda je to bila slabost, možda griža savesti, a možda strah od toga da izgubim sve što mi je pripadalo. Na kraju sam pristala i ostala trudna. Rodila sam devojčicu, i iako sam se trudila da osetim onu majčinsku toplinu o kojoj svi pričaju, nešto mi jednostavno nije išlo. Nisam bila hladna prema svom detetu, ali nisam ni imala onaj instinkt koji sam mislila da će se pojaviti. U svemu tome, moja majka je preuzela glavnu ulogu.
- Ona je postala prava majka mom detetu. Brinula se o njoj, hranila je, vodila u školu, učila je da čita, pričala joj priče pred spavanje. Moj muž i ja smo više ličili na posmatrače u sopstvenoj porodici. Mama je bila srećna što ima unuku i to joj je, činilo se, vraćalo životnu energiju. Nisam se protivila, jer sam znala da je ona bolja u toj ulozi nego ja.
Prošlo je petnaest godina. Moja majka je iznenada preminula. Iako smo se poslednjih godina udaljile, vest o njenoj smrti me je duboko potresla. Nakon sahrane, otišla sam u njenu sobu, da pogledam njene stvari, možda pronađem neki uspomenar, komad nakita ili pismo koje bi mi ostavila. Međutim, kad sam otvorila njen ormar, sledila sam se. Bio je potpuno prazan. Nije bilo ni nakita, ni starih haljina, ni kutija sa dragocenostima koje je čuvala decenijama. Našla sam samo jednu malu, praznu kutiju od nakita. Unutra je ležao papirić, na kojem je njenim rukopisom pisalo: „Žao mi je, ali morala sam da izaberem pravu osobu.“ Nisam razumela o čemu se radi. Delovalo mi je kao da me kaznila i posle smrti.
- Prava istina se otkrila tek kada smo otvorili testament. U dokumentu je jasno stajalo da je sve što poseduje – kuću, novac, nakit, štednju – ostavila mojoj ćerki. Sve će preći u njeno vlasništvo čim napuni osamnaest godina. Za mene nije ostavila ništa. Čitala sam te redove više puta, ne verujući svojim očima. Osetila sam kao da mi se tlo pomera pod nogama. Najviše me pogodilo to što je moja ćerka sve vreme znala. Značila joj je baka više nego ja, i sada sam shvatila da je između njih postojao neki tajni savez, nešto što je mene isključivalo. Gledala me je s nekom mešavinom sažaljenja i razumevanja, ali u njenim očima nije bilo griže savesti. Znala je da je nasledila sve, i da ja neću dobiti ništa.
Ne mogu da objasnim to osećanje – nije to bila samo tuga ili bes. Bila je to kombinacija izdaje, praznine i gubitka. Kao da je sve što sam ikada imala – i majka, i dete, i sigurnost – nestalo u jednom trenutku. I dok su svi govorili da je moja majka učinila pravu stvar jer je imovinu ostavila unuci, ja sam u sebi osećala gorčinu.
- Ne zbog novca, ne zbog kuće, već zbog toga što sam shvatila da nikada nisam bila „prava osoba“ o kojoj je govorila u svojoj poruci. Da sam, u njenim očima, ostala neko ko je morao da rodi dete iz interesa, a ne iz ljubavi.
Danas, kada pogledam svoju ćerku, vidim da ona nosi bakinu snagu, ali i njene principe. Možda će jednog dana razumeti moju stranu priče, možda i neće. Ali jedno znam – to nasleđe, ma koliko vredno bilo, zauvek će nas podsećati na to koliko su složeni odnosi između majke i ćerke, i kako novac ponekad ume da ogoli sve ono što nismo želeli da priznamo.
