Ko god je došao do Ostroga nije ostao ravnodušan,a oni koji su osporavali tu duhovnu moć su ostali bez reči kada im je dokazano da se grdno varaju.U nastavku pročitajte jednu jako zanimljivu priču koja već decenijama intrigira svu našu regiju.
U maju 1964. godine dogodilo se svedočenje koje do danas ostavlja dubok utisak na svakoga ko ga čuje. U pitanju je priča o Fatimi, muslimanki koja je pet godina provela u neprekidnoj fizičkoj i duševnoj patnji. Njeni dani bili su ispunjeni nesnosnim bolovima, grčevima, gubicima svesti i napadima agresije koji su bili posebno bolni za njene bližnje. Uprkos naporima porodice i prijatelja da joj pomognu – posetama lekarima, isprobavanju narodnih lekova i traženju pomoći kod različitih iscelitelja – njeno stanje se nije popravljalo. Izgubili su gotovo svaku nadu.
Tada su čuli za manastir Ostrog i čuda koja su, prema brojnim pričama, tamo bivala. Vest o moćima Svetog Vasilija Ostroškog nije bila ograničena samo na hrišćansku zajednicu – o njima su govorili i muslimani, i oni koji veruju, kao i oni koji sumnjaju. Očajni, ali vođeni verom da još ima nade, dvoje njenih prijatelja, Asib Gušo i Ševka Zajko, odlučili su da Fatimu odvedu u manastir Ostrog. Iako su svi muslimani, nisu postavljali granice pred pitanjem ljudske patnje – tražili su pomoć gde god su verovali da može da dođe.
Kada su stigli do Gornjeg manastira, ispred crkve u kojoj počivaju mošti Svetog Vasilija, Fatima se iznenada usprotivila. Iako iscrpljena i na ivici snage, počela je da viče da ne želi da uđe. Otimala se, trzala kao da je obuzima nepoznata sila. Strah, otpor – možda i nešto drugo – jasno je obuzeo njeno telo. Čuvar manastira otvorio je crkvu i ćivot svetitelja, a uz pomoć okupljenih, uspeli su da je uvedu unutra, uprkos njenom unutrašnjem otporu.
Tamo, pred svetim moštima, predloženo joj je da celiva ćivot. Sa poslednjim atomima snage pristala je. Tog trenutka, nešto se dogodilo. Fatima je počela da se trese, zahvatili su je snažni grčevi, čelo joj se orošilo znojem dok joj je cela odeća postala mokra. Prisutni su ćutali, posmatrajući prizor sa mešavinom neverice i poštovanja. A onda, nakon svega nekoliko minuta, kao da je neka nevidljiva sila napustila njeno telo. Grčevi su stali. Izraz njenog lica se promenio. Oči su joj postale bistre, pokreti smireni. Kleknula je pred ćivot i tiho, iskreno, počela da se moli.
Kada je ustala, izgovorila je rečenicu koja je zapanjila sve prisutne: „Hvala Bogu i Svetom Vasiliju, ja ozdravih. Ništa me više ne boli.“ Njene reči bile su jasne, čvrste, izgovorene bez tragova ranijeg bola. Ljudi su gledali jedni druge, nemoćni da objasne ono čemu su upravo prisustvovali – ali su u srcu znali da su bili svedoci nečeg svetog. Fatima je te noći ostala u manastiru. Spavala je mirno, spokojno, prvi put nakon mnogo godina. Ujutru se prva pojavila na jutrenju, zahvalna i ispunjena, želeći još jednom da iskaže svoju zahvalnost Gospodu i svetitelju koji ju je, verovala je, izbavio iz tame.
Priča o ovom događaju nastavila je da živi, ne kao senzacionalistička vest, već kao duboko duhovno svedočenje. Ona ne govori samo o čudu ozdravljenja, već o nečem mnogo većem – o veri koja prevazilazi sve podele. O veri koja ne poznaje granice religije, nacije ili običaja. Jer pred Bogom i svetiteljima nije važno kako se zoveš, kojoj veri pripadaš ili iz kojeg naroda dolaziš. Važno je s kakvim srcem dolaziš – iskrenim, poniznim, otvorenim.
Sveti Vasilije Ostroški, čije mošti počivaju u srcu crnogorskih stena od 1671. godine, postao je simbol upravo takvog prihvatanja. Mesto njegovog večnog počinka ne prestaje da okuplja vernike svih vera i nacija. Manastir Ostrog nije samo mesto hodočašća – to je simbol vere u čudo, vere u ljubav i snagu molitve. I danas, priča o Fatimi živi među ljudima, kao dokaz da je duhovna istina univerzalna, da ljubav i vera uvek nalaze put – čak i tamo gde ih najmanje očekujemo.
