U životu jednu stvar je najbitnije da naučimo, a to je da svi dođu i prođu, a samo smo mi konstantni u našim životima i mi smo ti koje najviše treba da volimo i stavljamo na prvo mesto pored svih ostalih. U nastavku Vam donosimo priču koja se bazira na temi samopoštovanja i borbe za sebe i svoju budućnost…
Njena kuća nije bila tiha. Naprotiv, uvek je bilo buke. Deca iz komšiluka, muž koji nikako nije smanjivao ton na televizoru, rodbina koja se pojavljuje bez najave, kuhinjski aparati koji stalno rade — sve to je bilo prisutno. Međutim, u njoj je postojala jedna tišina, ona koju možeš da osetiš kad prestaneš da izgovaraš ono što zaista misliš. Tišina koja nastane kad prestaneš da se boriš za svoje želje, kad prestaneš da veruješ da zaslužuješ da imaš nešto samo za sebe.
Želela je malo. Zapravo, želela je vrlo malo: samo bijeg na more, samo jedan pogled iz sobe prema moru, jedan dan kada neće biti nikoga ko nešto od nje traži. Mesece je štedela, planirala putovanje, tražila povoljne ponude i razmišljala unapred. Svaki njen dan u glavi započinjao je tišinom valova, a završavao bi knjigom u ruci. Nema veša za pranje, nema pitanja o večeri, nema razbijenih čaša ili nestalih čarapa. Samo sedam dana. To je bio njen san. Samo tih sedam dana da bude sama, da se opusti, da bude samo ona.
- Ali, kao i obično, život je odlučio da ona nema pravo na to. Dan pre putovanja, dok je još bila u kuhinji, spremajući stvari i brojeći sitniš za taxi, njen muž je izgovorio rečenicu koja je promenila sve. „Inna dolazi s decom, par dana će biti kod nas. Odustani od putovanja, trebaće joj soba.“ Vera nije mogla da veruje. „Šta si rekao?“ — pitala je, potpuno zatečena. Muž nije ni obratio pažnju na njen iznenađeni ton. „Inna dolazi s decom. Onda idi drugi put. More neće pobjeći.“
„More neće pobjeći“, ta rečenica je bila kao grom. Kao da je sve ono što je Vera želela, svi njeni trudovi i planovi, bili potpuno nevažni. Niko nije pitao kako se ona oseća, niko nije ni primetio koliko je žudela za tim nekoliko dana samo za sebe. Tri dana nakon što je Inna stigla, Vera je postala samo još jedna domaćica bez prava na mišljenje. Pravila je doručke, skupljala igračke, prala sudove — za sve to niko nije ni pomislio da kaže „hvala“. Muž je odlazio na „kafu sa prijateljima“, Inna je samo sedela i gledala telefon, dok su deca trčala po stanu, ponašajući se kao da su na odmoru. Tada je dečak slučajno razbio Verinu omiljenu šolju. To je bila šolja koju je donela iz Praga, jedina koju je držala za sebe. Kada je pokušala da reaguje, Inna je samo slegla ramenima i nasmešila se.
- „Ma nije kraj sveta, to je samo šolja.“ Samo šolja. Samo još jedan gubitak. Samo još jedno razočaranje. A onda, zazvonio je telefon. Bila je to agencija koja je zvala. „Gospođo Vera, javljamo da je došlo do promene u redu letenja. Možete poleteti danas u 16:40! Takođe, hotel nudi besplatan večernji obrok ako stignete ranije!“ Vera je stajala, držeći telefon, zatečena.
Srce joj je bilo u grlu. „Danas?“ — upitala je tiho. „Da, ako želite, možemo odmah da potvrdimo.“ U tom trenutku, nešto je kliknulo. Nije bilo važno da li će reći „da“ ili „ne“, samo je spustila telefon i otišla po kofer. Kofer koji je već bio spakovan, kao da je duboko u sebi verovala da će nešto da se promeni. Spakovala je osnovne stvari: garderobu, nekoliko knjiga, četkicu za zube, pasoš. I svoj ponos.
Kad je stajala na vratima, Inna je pitala: „Gde ideš s koferom?“ „Na more,“ odgovorila je Vera mirno. „A deca?“ — upita Inna. „Nisu moja,“ odgovorila je. Muž je ustao iz fotelje, zbunjen. „Vera, nemoj sada da praviš dramu. Niko nije mislio da te spreči, samo…“ Ali Vera nije želela da čuje „samo“. Nije je zanimalo objašnjenje.
- Samo je otišla. Ušla je u taxi, bez reči. Dok su vozili kroz kišni grad, ona je osećala da se nešto menja i u njoj. Prvi put nakon mnogo godina, bila je sama sa sobom. I nije je bilo strah. Soči ju je dočekao oblačan, ali blag. Hotel je bio skroman, ali čist. Soba s pogledom na more bila je jednostavna, ali savršena. I tog prvog jutra, kad je otvorila oči i čula samo tišinu, nije se osećala usamljeno. Osećala se — oslobođeno.
Provela je naredne dane šetajući, čitajući i razmišljajući. Nije imala konkretan plan, ali znala je da ne želi da se vrati starom životu. Kada se vratila, nije otišla kući. Vratila se sebi. Pokrenula je razvod, našla stan i posao u putničkoj agenciji, pomažući drugima da nađu svoja mora, svoje tišine i svoje bijegove. Godinu dana kasnije, Vera se ponovo našla u Sočiju. Ali ovaj put nije bila tamo da pobegne. Otišla je da proslavi. U hotelu su je prepoznali. „Dobrodošli nazad, gospođo Vera!“ Dok je gledala more, pomislila je: „Nisam pobegla. Samo sam se vratila sebi.“
