“Morala sam da ga zaštitim,” rekla je žena na ulici. “Od koga?” pitao je milijarder. Njen odgovor ga je slomio.

Ulice Manhattana bile su ispunjene užurbanom jutarnjom bukom. Sirene su zavijale, miris svježeg espressa širio se iz kafića, a zvuk ljuštenja betona bio je prisutan sa svih strana. Rijeka ljudi u odjelima prolazila je u tišini, ali Thomas Wexler nije bio deo te mase. On je bio odvojen od nje, gotovo poput kamena koji se odupire silovitom toku. Dok je njegov crni Maybach klizio prema Wall Streetu, prateći ga dva zaštitarska vozila, Wexler je pažljivo proučavao svoje poslovne račune. U svojim 35 godinama bio je milijarder, hladan i proračunat, prava mašina za novac.

• Pre pet godina, kada je brod njegove supruge Isabelle eksplodirao i potonuo nedaleko od grčke obale, deo njega je umro. Otišao je na njen grob i proveo mesec dana tamo, a potom je svoja osećanja zaključao i posvetio se samo poslu. Ipak, tog jutra nešto se promenilo. “Stani”, rekao je iznenada, zatraživši od vozača da naglo uspori. Zastao je, gledajući u pločnik. Na njemu je primetio prljav zid zgrade pored kojeg je stajala žena, u očiglednom životnom neredu. Držala je dečaka, ali Thomas nije obraćao pažnju na njihovu interakciju. Gledao je kako je žena podigla kosu na specifičan način, nešto što mu je bilo poznato.

Zamišljao je kako je prošao neprimetan prelazak vremena. Njegova svakodnevna rutinska promjena postala je očigledna tek sada. U njegovoj glavi je odzvanjalo upozorenje osiguranje koje je insistiralo na tome da nije sigurno izlaziti. Ipak, Wexler nije hteo slušati. Otvorio je vrata, izašao na ulicu i odmah je bio zaranjen u zvuke grada, okružen neprestanim žurbama ljudi.

• No, niko nije primećivao njegovu elegantnu odjeću, niti je bilo ko reagovao na njegovu pojavu. Prišao je ženi. Njeno lice bilo je znatno promenjeno. Nije više bila ona Isabella koju je pamtio – vesela, nasmejana, ispunjena životom. Ovo je bila sasvim druga žena – iscrpljena, s očima koje su odražavale strah. Ipak, bila je to ona. Zarez iznad njene leve obrve bio je isti, iako se sve drugo promenilo.

Thomas je stao pred nju, nesvesno se srušivši na tlo. Zaboravio je sve oko sebe, samo je želeo da je dotakne, da bude siguran da je stvarno tu. “Isabella…?” Glas mu je izdao. Živ si… Za njim je stajao dečak. Bilo je očigledno da je imao između 5 i 10 godina. Njegov pogled bio je prodoran, kao da su to bile Wexlerove oči, onaj isti čelični pogled. Isabella je tiho objasnila Tomu: “Moram ga zaštititi.” Zapanjen, on je pokušao shvatiti šta se dešava. Njegov sin. Iznenadna realnost ga je šokirala.

Bilo je jasno da ga je ona branila, ali od koga? U trenutku mu je prošlo kroz glavu da se možda radi o mafiji ili suparnicima iz njegovog poslovnog života, o svima koje je eliminisao u poslovnim okruženjima. Isabella ga je gledala, suze su joj nizale lice dok je izgovarala ime onog čoveka koji je poljubila, ime koje je dovelo do njegove tragedije – njenog lažnog nestanka. Ime koje je povezivala s njegovim ocem, ljudskim monstrumom. Thomas nije mogao da izgovori ni reč.

• Njegov otac, taj strogi, autoritarni patrijarh porodice, koga je poštovao i koga je gledao kao model uspeha, ispostavio se kao osoba koja je planirala Isabellinu smrt. Pre nego što je otišao, Thomas je odlučio da je oslobodi i konačno se poveže sa sinom. Osećao je kako se u njemu budi bes, mržnja prema svom ocu, koji je sve ovo izazvao.

Sledili su dani kada je Thomas odustao od svih poslovnih obaveza. Doveo je Isabellu i Alexa u svoj luksuzni stan. Okrenuo se svojoj novoj stvarnosti, angažujući pravni tim i osoblje zaštite. Ubrzo je prikupio sve dokaze protiv svog oca. Snimke razgovora i bankovne transfere koje je napravio čovek koji je postavio bombe. Njegov otac nije bio samo prevarant, bio je ubica.

Thomas nije gubio vreme. Pošao je kod oca, u njegovu luksuznu vilu. Suočio se s njim kao nikada pre. “Ovo je kraj”, rekao je, bacajući dosije na stol. “Ovo ide tužiteljstvu.” Stariji Wexler je pokušao da ga zastraši, govoreći mu o nasleđu i moći koju je mogao izgubiti, ali Thomas je bio nepopustljiv. “Nedavno sam pretrpeo gubitak. Ti si sada na potezi,” odgovorio je.

• Nakon što je očigledno pobedio, Thomas i Isabella su počeli da obnavljaju svoj odnos. To nije bio lak put, ali ljubav je počela da se vraća, polako, uz suze, razgovore u kasne noći, i mirne trenutke uz Alexa, koji je sada bio zaštićen. Na petu godišnjicu, dok je sunce obasjavalo krovove Manhattana, Thomas je otvorio Isabelline oči i dao joj novu priliku za ljubav.

Isabela je, iako povređena, s tugom prihvatila njegovu ponudu. Alex je trčao prema njima, a Thomas je, po prvi put u mnogo godina, osetio istinsko blagostanje. Više nije bio samo bogat čovek – sada je imao srce, svoju porodicu, svoju budućnost.