Postoje trenuci kada se čini da sudbina namerno plete niti bola i ostavlja ljude da sami pronalaze snagu da nastave dalje. Neke žene nose rane nevidljive očima drugih, ali one su duboke i neizbrisive, i ostaju zauvek zapisane u njihovom sećanju. Dve priče o bolu i izdaji pokazuju koliko život može biti surov i koliko snage treba da bi čovek nastavio dalje. Jedna mlada žena ušla je u brak verujući da ljubav može pobediti sve prepreke. Mislila je da će majčinstvom otopiti ledeno srce svoje svekrve koja je nikada nije prihvatila. Verovala je da će rođenje deteta promeniti sve odnose, ali umesto toga, njen život se pretvorio u košmar. Kada se iz bolnice vratila srećna i ponosna, kao i svaka majka koja drži svoje novorođenče, nije ni slutila da će se sve urušiti u samo jednom trenutku.
Suprug je uzeo njen telefon, želeći da pregleda fotografije iz bolnice. Ali umesto slika sa porođaja, pronašao je album sa starim uspomenama – slikama njenog bivšeg momka sa kojim je provela pet godina pre braka. Ljubomora i bes su ga potpuno zaslepeli. Nije želeo da čuje objašnjenje, niti je hteo da poveruje da je prošlost ostala tamo gde pripada. U naletu besa, izbacio ju je iz kuće, ostavljajući je na ulici tek porođenu, dok je njihova beba ostala unutra.
- Plakala je, molila da je pusti unutra, ali vrata su ostala zatvorena. A onda se pojavila svekrva, stala na kapiju i sa ciničnim osmehom šapnula da je to sve njeno delo, da je uspela da je se reši mnogo lakše nego što je mislila. U tom trenutku žena je shvatila da je sve bilo unapred smišljeno. Koliko god se trudila da objasni istinu, nije uspela. Brak se završio razvodom, a najteže od svega bilo je to što joj je oduzeto dete. Njeno srce je ostalo prazno, a bol je postajao još veći kada je ubrzo saznala da se bivši muž ponovo oženio. Svesna je da njen sin odrasta pod istim krovom sa svekrvom koja ju je uništila i sa drugom ženom, koju opisuje kao još goru. Njena najveća muka danas nije sama izdaja, već strah za dete koje je ostalo da raste u okruženju ispunjenom mržnjom i manipulacijom.
Druga priča vodi u potpuno drugačiji, ali jednako bolan svet. Jedna žena ispričala je kako je izgubila svoje dete u četvrtom mesecu trudnoće. Sve je do tada bilo u redu, a onda, na jednom rutinskom pregledu, dogodilo se ono najgore. Dok su medicinske sestre prelazile aparatom po njenom stomaku, čula je samo sopstvene otkucaje srca, jasne i glasne, dok je u sebi znala da otkucaje male duše više neće čuti. Kada je lekar došao i posle nekoliko trenutaka samo pogledao u sestre, bez ijedne reči, sve joj je postalo jasno. Počela je da jeca, a bol koji je u tom trenutku ispunio prostoriju bio je nepodnošljiv.
- Tri dana kasnije otišla je na kiretažu. Pod anestezijom je usnila san koji joj je ostavio i utehu i još dublju tugu. Videla je svog sina onakvog kakvim ga je možda zamišljala da odraste – imao je tri godine, plavu kosu i pantalone na tregere. U snu je išao ka nekim vratima, okrenuo se, osmehnuo i mahnuo, a zatim nastavio dalje. Taj prizor zauvek joj je ostao urezan u sećanju, kao oproštaj njenog anđela. Kada se probudila, lekar joj je potvrdio ono što je osećala – bila je to beba dečak.
Niko nije mogao da objasni šta se dogodilo i zašto je trudnoća koja je izgledala zdravo stala. Od tog trenutka njen svet se raspao. Tuga koju nosi u sebi ne može da izbledi, jer svaki osmeh deteta na ulici, svaki prizor igre ili roditeljskog zagrljaja, podseća je na ono što je moglo da bude. Njena priča je svedočanstvo o tome koliko je krhka granica između sreće i bola i koliko brzo život može da se pretvori u noćnu moru.
- Obe ove žene nose bol koji ih je zauvek promenio. Prva je ostala bez deteta jer joj ga je oduzeo zakon i splet manipulacija, druga jer ga je izgubila pre nego što ga je mogla uzeti u naručje. Obe se suočavaju sa prazninom koju ništa ne može da popuni. Ipak, kroz njihove priče vidi se i neverovatna snaga – uprkos svemu, one su nastavile da žive i da se bore sa sudbinom koja im je nanela najveće moguće rane.
Takvi trenuci uče da se sreća ne podrazumeva i da se mir u srcu teško pronalazi kada život ostavi ožiljke. Ali isto tako pokazuju da i onda kada se sve sruši, čovek mora pronaći način da ustane, makar zbog uspomena, makar zbog nade da će jednog dana bol zameniti snaga, a suze prerasti u tiho sećanje.
