Zvuk čaša punih šampanjca odjekivao je dvoranom, čist i zvonak, ali brzo je bio prekriven talasom smeha. Glas moje sestre Tamare, prepun te slatke zvučnosti koja je uvek nosila notu provokacije, bio je jasan i duboko je odjekivao. Taj smeh bio je kao udarac — stisak srama je odmah obuhvatio moje obraze, a oči svih prisutnih bile su uprte u mene i Peytona. Moje ime je Bethany, i tog dana sam mislila da će biti jedan od najsrećnijih trenutaka u mom životu.
Možda sam trebala da predvidim da Tamara, kao i uvek, neće moći da se uzdrži i podseti sve prisutne na moju poziciju u porodici. Stajala je tamo, u svojoj elegantnoj haljini koja je bila dizajnirana samo za deveruše, sa čašom u ruci, stojeći ponosno pored glavnog stola, dok sam ja bila tu, u venčanici koju je nasleđivala moja baka, koja je bila pomalo izmenjena, ali sa puno ljubavi. Pokušavala sam da održim miran osmeh dok je svet oko mene padao u komade.
- „Bethany, nasmeši se, dušo,“ šapnula je moja mama, stežući moju ruku svojim savršeno negovanim prstima. „Ljudi gledaju.“ Naravno da gledaju. Ceo moj život su gledali, čekajući da se neka od nas saplete. I kao obično, to sam bila ja. Peytonova ruka, gruba od rada na farmi, pronašla je moju ispod stola. Njegov palac je nežno kružio po mojoj ruci, pružajući mi onaj miran oslonac koji mi je bio potreban. Njegov pogled bio je topao i siguran. „Neka se smeju,“ šapnuo je, dok mi je dah milovao uvo. „Znamo da imamo jedno drugo.“ Volim tog čoveka, volim ga i kad je prekriven jutarnjom prašinom sa polja, iako je i na dan našeg venčanja još proveravao sistem za navodnjavanje. Bio je iskren, pouzdan, i pravi muškarac u sobi punoj savršeno uštogljenih odela i lažnih osmeha.
„Ne mogu da verujem da si se udala za seljaka,“ prozborila je moja mlađa sestra Erin, sedeći pored mene. Imala je dvadeset sedam godina, bila je diplomata porodice, koja je stalno pokušavala da ublaži oštre ivice. „Znam, deluje romantično, ali mama već nedelju dana pije lekove za gorušicu.“ „Hvala na podršci,“ promrmljala sam, pogledavši Tamaru koja je vešto privlačila pažnju svih prisutnih. Tamara je imala trideset i jednu, skupi auto, kancelariju sa panoramskim pogledom na Menhetn, muža u odelima od hiljadu dolara, koji je govorio o promenama na tržištu kao o poeziji. „Dame i gospodo,“ oglasio se moj otac Donald, obraćajući se svim prisutnima sa podijuma. Njegova kosa bila je savršeno sedasta, a izraz lica balansirao je između razočaranja i samopouzdanja. „Želim da kažem nekoliko reči o mojoj ćerki Bethany.“
- Srce mi je bilo na mestu. Tamara se smeštala iza staklene čaše sa šampanjcem, a otac je nastavio. „Bethany je uvek bila… posebna,“ počeo je. „Dok su njene sestre gradile karijere i postizale uspehe, Bethany je izabrala drugačiji put. Put koji je više… jednostavan.“ Reč „jednostavan“ odjekivala je u vazduhu, kao nevin podsmeh. Osećala sam kako mi je Peytonova ruka postala čvršća. „Izabrala je Peytona, muškarca koji radi rukama i ceni trud,“ nastavio je. „Želimo im sreću u njihovom… skromnom zajedničkom životu.“
Aplauz je bio uljudan, ali hladan. Mama je trljala oči, pokušavajući da shvati da li su to suze radosnice ili tuge. Moja porodica, oni koji su trebali da me podrže, sada su mi otpisali život, jer sam izabrala da volim čoveka koji voli zemlju više nego novac. „Znate šta?“ rekla sam, ustajući naglo. Tišina je prekrila salu. Podigla sam čašu vode i pogledala pravo u Tamaru. „Porodica,“ rekla sam jasno. „I razumevanje ko je zaista tu kada je to potrebno.“ Tamarin osmeh nestao je na trenutak pre nego što je podigla čašu sa svima ostalima. Peyton se nagnuo ka meni i šapnuo: „Ona je moja devojka.“ Tada nisam ni slutila koliko će te reči biti proročanske.
Tri godine kasnije, stajala sam u Tamarinom luksuznom domu, sa posudom sa zapečenom boranijom, koja je koštala manje nego njen otirač na vratima. Godišnji porodični roštilj bio je u punom jeku. „O, donela si hranu,“ rekla je Tamara sa očiglednim podcenjivanjem, u skupoj beloj haljini. „Kako… pažljivo.“ „Iz našeg vrta,“ odgovorila sam, stavljajući posudu pored njihovih profesionalnih zalogaja. „Organsko?“ upitao je njen muž Elijah, držeći martini u ruci. „Pa, to je samo tako?“
- Osećala sam toplotu u vratu. „Sama uzgajano,“ rekao je Peyton, dolazeći pored mene. Njegova jednostavna odeća bila je oštar kontrast prema Elijahovim skupim odelima. „Farma donosi profit već dve godine,“ odgovorila sam smireno. Tamara je počela da se smeje kao zvono u oluji. „Profit? Oh, draga, to je slatko. Elijah je upravo potpisao ugovor vredan koliko vaša farma za deset godina.“ „Ali mi spavamo mirno noću,“ odgovorila sam, nehotice, i smeh je naglo utihnuo. Elijahov osmeh se stisnuo.
„Šta to znači?“ upitala je Tamara. „Ništa,“ brzo sam odgovorila. „Samo fizički rad umara.“ Ali, granica je već bila pređena. Nekoliko meseci kasnije, stvari u porodici su počele da pucaju. Oštri razgovori su postali učestali, a istina je počela da izlazi na videlo. Elijahova firma je ušla u probleme, investicije su propale. Moji roditelji su postali nespretni i počeli da traže pomoć.
Zatim je došao poziv. Mama je imala drhtav glas: „Bethany, potrebno je porodično okupljanje.“ U njihovom domu je bila napeta atmosfera. Tamara je bila puna ponosa dok je govorila o svom problemu. Elijah je zahtevao prodaju naše farme. „Hoćete da prodamo naš dom da biste spasili svoju pohlepu?“ upitala sam ih, osećajući tugu i bes. „Nije stvar u nepravdi,“ odgovorio je Elijah, „Radi se o porodici.“ „Koja porodica?“ uzvratila sam. „Koji su to ljudi koji zahtevaju od porodice da uništi život zbog pohlepe?“
