Razmišljam o svemu što mi se desilo poslednjih dana i sve mi deluje tako nerealno. Nikada nisam mislila da ću se naći u ovoj situaciji, u kojoj se osećam kao da moram da se izvinjavam jer nisam ispunila očekivanja drugih. Sećam se kako je sestra uvek bila ona koja je očekivala da ću uvek biti tu za nju, iako mi nikada nije tražila da preuzimam odgovornost za njenu decu. Počela je da pretpostavlja da je moj život jednostavan, bez ikakvih obaveza, jer nemam svoju decu. Ali to nije tačno. Imam svoj život, svoje planove, i želim da se bavim stvarima koje su važnije za mene, ne da se uvek stavljam u drugi plan zbog nje.
Zbog toga me sve ovo duboko pogađa. Nije samo to što se osećam kao da su moji osećaji i želje nevažni, već je i način na koji je moja sestra to iznela – bez obzira na moje stavove i potrebe – potpuno nepoštovanje. Kada mi je rekla da ću čuvati decu celu sedmicu, nije čak ni pitala da li želim ili imam mogućnost da to učinim. Samo je pretpostavila, kao da je moj život samo da bih bila na raspolaganju za takve stvari.
- A onda, kada sam odbila, nije se trudila da razjasni situaciju ili da razgovaramo o tome. Umesto toga, jednostavno je otišla i ispričala sve to našoj mami. Naravno, mama je odmah reagovala, ali njena reakcija me iznenadila još više. Kao da nije razumela da imam pravo na svoje odluke, da imam pravo da kažem “ne” bez da budem optužena za sebičnost. Mislila sam da će razumeti, ali očigledno nisam bila u pravu. Osećam se kao da su sve moje granice izbrisane.
Naravno, svi ćemo se složiti da je porodica važna i da bi trebalo da se pomažemo. Međutim, pomoći nekome ne znači da morate stalno biti na raspolaganju, da morate postaviti njihove potrebe ispred svojih. Mislim da bi svako od nas trebalo da ima pravo da postavi granice i da ih poštuje. U mom slučaju, nisam rekla “ne” zato što nisam želela da pomognem, već zato što nisam mogla da se posvetim nečemu što nije deo mojih planova. Možda se moje odluke ne uklapaju u ono što su moji roditelji i sestra očekivali od mene, ali to ne znači da sam pogrešila.
- Mama mi stalno govori da sam jedina osoba na koju sestra može da se osloni. I to je tačno – ali to ne znači da moram da žrtvujem svoj život kako bi ona imala olakšanje. Moje granice i moj život imaju vrednost, i trebalo bi da budu poštovani. Moram da imam pravo da odlučim šta ću raditi sa svojim vremenom, bez toga da se osećam loše jer odbijam nešto što se od mene zahteva. Moje emocionalno i mentalno zdravlje je takođe važno, i ne mogu da budem tu za druge ako ne brinem prvo o sebi.
Zadnje što želim je da se pretvorim u nekog ko stalno mora da se žrtvuje. Da, volim svoju sestru i decu, i volim da im pomognem kad mogu, ali to ne znači da moram da budem na raspolaganju uvek, bez obzira na svoje potrebe. Svi imaju odgovornosti, svi imaju obaveze, i nijedna osoba nije tu da preuzme sve zadatke koje drugi ne žele da urade. Nikada nisam želela da budem zamena za majku, niti želim da me drugi tretiraju kao neku koja se podrazumeva. Takođe, ne želim da me neko gleda kao da nemam svoje prioritete, samo zato što nemam decu.
Pokušavam da shvatim da nisam jedina osoba koja se suočava sa sličnim stvarima. Koliko puta se ljudi osećaju kao da moraju da preuzmu odgovornost za tuđe živote, da postanu “spasitelji” ili “odgovorni” jer su jedini koji to mogu? To nije samo pitanje moje porodice, već i društva u celini, gde se od žena često očekuje da preuzmu odgovornost za mnoge stvari, čak i kada to nije njihov zadatak. U mnogim slučajevima, ta odgovornost dolazi sa velikim opterećenjem, a niko se ne pita da li to osoba zaista želi ili može.
- Pitam se da li sam zapravo uradila pravu stvar. Da li sam pogrešila što sam postavila granicu? Da li bih trebalo da popustim i učinim ono što su svi očekivali od mene? Ali odgovor na to pitanje je jasan – nisam pogrešila. Imala sam pravo da kažem ne, jer je to moja odluka, moj život. Iako su svi pokušali da me uvide kao “lošu osobu” zbog toga, znam da nisam. Znam da sam samo osoba koja se trudi da bude poštena prema sebi i svojim potrebama.
Možda će vreme pokazati da su moji roditelji i sestra shvatili da je ovo bila ispravna odluka, a možda neće. Ali sada znam da sam ispravno postupila jer nisam pristala na nešto što mi je činilo nelagodnost. I možda ću ubuduće lakše postavljati granice, jer sada znam da imam pravo da kažem “ne” bez obzira na sve.
