- Moja poznanica živi u prostranoj kući od čak 400 kvadrata, dok ja sa svojom porodicom stanujem u znatno manjem stanu, svega 56 kvadrata. Ipak, bez obzira na razliku u životnom prostoru, često je dolazila kod mene. Nije bilo neobično da mi pokuca na vrata svaki drugi dan, a ja sam je uvek dočekivala s poštovanjem i gostoprimstvom. Pripremila bih nešto za jelo, poslužila piće, trudila se da se kod mene oseća prijatno.
Njeno ponašanje mi tada nije bilo čudno. Prijateljstvo sam shvatala ozbiljno i smatrala sam da su takvi gestovi sasvim normalni. Međutim, s vremenom sam počela da primećujem da taj odnos nije obostran. Iako sam je ugostila nebrojeno puta, ona me nikada nije pozvala u svoj dom. Niti jednom. Počela sam da se pitam da li je moguće da se neko toliko opusti u tuđem prostoru, a da ni jednom ne uzvrati istom merom.
- Dolazila je sa svojom decom, koja su, iskreno rečeno, bila jako razmažena. Nisu poštovala tuđi prostor, pravila su nered, bila su glasna i često nevaspitana. Ipak, trudila sam se da sve to tolerišem zarad odnosa koji smo gradile. Ćutala sam, gledala kroz prste, verovala da prijateljstvo znači i prihvatanje onih lošijih trenutaka.
Jednog dana, rešila sam da promenim pristup. Uzela sam svoje dete za ruku i odlučila da odemo kod nje. Pomislila sam da je možda sve bilo nesporazum, da ona prosto nije znala da bi i ja volela da me nekad neko pozove. Možda joj to nije bilo važno, a možda jednostavno nije razmišljala o tome. Međutim, kada sam stigla u njen dom, doživela sam neprijatno iznenađenje.
- Doček nije postojao. Nije mi čak ni kafu skuhala, niti me ponudila bilo čim. Sedela sam u njenom velikom prostoru, a osećala se kao uljez. Ubrzo je usledio i incident: njen sin se ponašao agresivno prema mom detetu, pokušao je da ga udari, a ona nije ni pokušala da ga zaustavi ili da nešto kaže. Gledala je kao da se ništa ne dešava.
Tada sam donela odluku. Uzela sam svoje dete i otišla bez reči. Bilo mi je jasno da se naše poimanje prijateljstva u potpunosti razlikuje. Od tada više ne odgovaram na njene poruke, ne javljam se kad zove, iako se najavljuje da bi ponovo došla. Zbunjena je i ne razume zašto je ignorišem, ali ja nemam potrebu više da objašnjavam. Shvatila sam da su granice važne i da nije svako ko se često smeška i dolazi – pravi prijatelj.
BONUS TEKST
- U poslednje vreme, u Srbiji su sve popularniji podcasti i televizijski formati u kojima gosti iz raznih profesija – bilo da su to lekari, univerzitetski profesori, umetnici ili psiholozi – iznose svoja mišljenja o aktuelnim društvenim temama. Ovi razgovori mogu biti korisni jer otvaraju prostor za dijalog, ali često znaju da izazovu i burne reakcije javnosti, naročito kada gosti iznose stavove koji se kose sa savremenim pogledima na jednakost i ljudska prava.
Jedan od takvih primera bio je i nastup psihijatra Jovana Marića, koji je u jednoj emisiji izneo mišljenje o savremenim ženama i njihovoj ulozi u društvu. Njegove izjave izazvale su veliku pažnju, ali i oštre kritike. Između ostalog, rekao je da mu se ne dopada kako današnje žene žive, jer po njegovom mišljenju previše vremena provode van kuće, sa prijateljima, dok zanemaruju porodične obaveze i komunikaciju sa partnerom. Ovakav pogled na savremeni brak i uloge u njemu naišao je na brojne osude, posebno zbog ideje da žene, kada pređu određene godine, postaju „beskorisne“ i da bi ih tada trebalo vratiti roditeljima, dok bi muškarci trebalo da potraže mlađe partnerke.
