Moja prijateljica živi u luksuznoj kući od 400 kvadrata, dok sam ja zadovoljna skromnim stanom od svega 56 kvadrata. Iako je razlika u veličini prostora ogromna, njeno prisustvo u mom životu bilo je stalno. Svaki drugi dan bila je kod mene, obavezno je donosila neku hranu i piće, uvek se trudila da se osećam ugodno i dobrodošlo, iako nije bilo puno toga što bi mogla da ponudi u smislu stvarne pažnje.
Međutim, nikada nije pokazala ni najmanje interesovanje da meni uzvrati. Nikada, ni jednom, nije pozvala mene da dođem kod nje. Niti je ikada pomislila da bi mogla da napravi nešto slično. Iako je živela u velikoj kući, u kojoj bi mogla da ugosti i mene i moje dete, nikad nije pružila ni najmanju gestu ljubaznosti. Njeni pozivi bili su uvek jednostrani i podrazumevali su samo njen dolazak.
- Njena deca, iako su bila razmažena, bila su uvek prisutna. I dok sam joj uzvraćala gostoprimstvo i trudila se da učinim sve da se oseća dobrodošlo, njena deca su bila sve, samo ne uljudna. Njen sin, koji je bio nezainteresovan za bilo kakve oblike međusobnog poštovanja, često je zadavao probleme. Bilo je trenutaka kada sam se stvarno pitala kako je moguće da nijedna od njenih reakcija nije upućivala na to da je svestan koliko njeno ponašanje utiče na druge.
Nisam želela da budem nepristojna, pa sam ćutala i trpela sve te neprijatnosti, razumevajući da se možda suočava sa vlastitim problemima u roditeljstvu, ali nisam mogla da ignorišem kako se osećam. Deca su bila haotična, drska, i jednostavno nisu poštovala granice, a ona, kao majka, nije činila ništa da ih ispravi.
- Jednog dana, odlučila sam da prekinem taj ciklus. Uzela sam svoje dete za ruku i odlučila da posetim prijateljicu, verujući da je vreme da probamo nešto drugačije. Nadajući se da će me pozvati na kafu, možda čak i napraviti neko okruženje gde će moji mališani i ona imati priliku da se bolje upoznaju. Ipak, kada sam stigla kod nje, sve je bilo drugačije nego što sam očekivala.
Nikada nije pomislila da bi mogla da mi ponudi kafu ili makar nekakvu gestu ljubaznosti. Bila je toliko udaljena i nezainteresovana. Bilo je to jako neugodno iskustvo, kao da nisam bila dobrodošla. I dok smo se nalazile u njenom domu, njen sin je bez ikakvog obaziranja pokušao da udari mog sina, a ona nije učinila ništa da ga zaustavi. Samo je gledala i ništa nije reagovala. Nije pokazala nikakvu pažnju ni brigu, kao da je sve to bila normalna svakodnevica
- U tom trenutku nisam mogla da ostanem. Uzela sam svoje dete, bez reči se okrenula i otišla. Dugo sam razmišljala o tome šta se dogodilo, o tome koliko sam se trudila da budem dobra prijateljica, a sve što sam dobila zauzvrat bilo je nezainteresovanost i nepristojnost. Možda sam bila glupa što sam to tolerisala sve ove godine. Bilo je vreme da se stavi tačka na to.
Nekoliko dana kasnije, iznenada me nazvala. Najavila je da će doći kod mene, iznenađena što je ignorišem. Nisam imala reči. Iako je pokušavala da se ponaša kao da ništa nije bilo, moje razumevanje je jednostavno nestalo. Njeno ponašanje prema meni i mojoj deci me duboko povredilo. Nema više vraćanja na to. Dosta mi je takvih prijatelja koji misle da su uvek u pravu, ali koji nisu u stanju da prepoznaju kada su nešto pogrešno učinili.
Nisam više želela da budem deo te igre. Na kraju, shvatila sam da istinska prijateljstva ne funkcionišu tako, da ne mogu biti jednostrana. Ljubaznost i pažnja treba da budu obostrane. Ako neko nije spreman da uloži u prijateljstvo, zašto bih ja? U svakom slučaju, naučila sam važnu lekciju – da vrednujem sebe dovoljno da ne dozvolim da se ljudi ponašaju prema meni kao da sam manje važna.
