Moja pastorica, koja ima 21 godinu, i njena deca žive sa nama. Iako nismo bogati, dozvolila sam im da ostanu kod nas bez potrebe da plaćaju stanarinu, jer sam želela da im pomognem. Ipak, juče sam naišla na nešto što me potpuno zateklo. Kada sam ušla u kuhinju, videla sam je kako sprema moju ribu i povrće za svoju decu. “Gladni su!” rekla je, u očiglednoj žurbi, bez imalo stida. Moje srce se steglo. Poželela sam da joj kažem da odmah napusti moj dom, i učinila sam to.
Sutradan, kada sam otišla da proverim njenu sobu, očekivala sam da ću zateći nered ili da su njene stvari već spakovane. Međutim, ono što sam zatekla u toj sobi me potpuno šokiralo.
- Na sredini kreveta bila je velika kartonska kutija. Na njoj je pisalo moje ime – ne njeno, već moje. Kutija je bila uredno zapakovana, a unutra su se nalazile stvari koje sam već neko vreme tražila i mislila da sam ih izgubila. Moje nove papuče, moja četka za kosu, tri pakovanja testenine, dve konzerve tunjevine, čak i svečana šolja koju mi je poklonila tetka. Na vrhu kutije stajala je kovertica.
Ruke su mi drhtale dok sam je otvarala. U koverti je bio komadić papira, neravno isečen, na kojem je pisalo: „Nisam krala. Sklanjala sam. Znam da me ne voliš, ali sam htela da ti vratim sve pre nego što odemo. Deca nisu kriva. Hvala ti na svemu. — M.“
- Dok sam čitala te reči, osećala sam kako mi srce lupa, a grlo mi se stezalo. Nisam mogla da shvatim šta tačno osećam – bes, krivicu, možda strah, ali pre svega, osećaj velike praznine. Ne znam šta mi je bilo gore, što sam pronašla ovu kutiju sa stvarima, ili to što su se ona i deca već spakovala i otišla, a da nisam im pružila priliku da se pomire sa mnom. U samom kutiji nije bilo samo stvari koje sam zaboravila, već i duboka poruka koju mi je ostavila. Iako sam joj dozvolila da žive sa nama, čini se da ona nikada nije mogla da se oslobodi svojih nesigurnosti, pa je, na neki način, pokušavala da povrati kontrolu – čak i kroz sklanjanje stvari koje su joj se činile neprikladnim, ili koje nije želela da ostavi u našem domu.
Dok sam gledala sve te stvari, razmišljala sam o svemu što se dogodilo u poslednjim mesecima, o nesuglasicama koje smo imale, o svemu što nisam mogla da joj oprostim. Možda sam joj dopustila da ostane sa nama, ali uvek sam bila distancirana, možda iz straha, možda iz nesvesnog osećaja da je nešto loše u njenom ponašanju. Ali sada, dok sam stajala u toj sobi, sve mi je postalo jasno – ona je bila jednostavno nevoljna, nemoćna da se oslobodi tog osjećaja nepravde, možda čak i od stida zbog toga što nije mogla da uzvrati onoliko koliko sam joj ja davala.
I dok sam razmišljala o tome, čula sam škripu kapije. Brzo sam istrčala napolje, ali dvorište je bilo prazno. Jedini tragovi koji su ostali za njima bili su mali otisci stopala u prašini, koja je već počela da se briše vetrom. Nisu ostavili ništa za sobom – ni tragove prošlih dana, ni objašnjenje zašto su otišli. Samo su nestali.
- Te noći nisam mogla da zaspim. Ležala sam budna, razmišljajući o svemu što se dogodilo. Postavila sam sebi mnoga pitanja na koja nisam imala odgovore. Da li su otišli zato što su morali? Da li su imali gde da odu? Da li su bila sigurna? I da li su ona i deca zaista bili spremni da odu, ili su možda jednostavno odlazili zato što su se osećali odbačenima, neshvaćenima?
Sutradan, dok sam pokušavala da se saberem, shvatila sam da su, u stvari, svi ovi meseci bili puni nesigurnosti i bola. Možda nisam bila prava osoba koja je mogla da joj pruži sve što joj je bilo potrebno, ali da li je to stvarno bilo važno? Možda je, u njenim očima, to što smo joj dali dom bilo dovoljno, a možda je i ona previše stidljiva ili povređena da bi to priznala.
- U svakom slučaju, jedno je bilo jasno – njen gest mi je pokazao koliko su ljudi ponekad nesvesni dubokih nesigurnosti drugih. Koliko god pokušavala da se ponašam racionalno, osećala sam da je naša veza bila zasnovana na površnoj ljubavi, onoj koju sam davala samo u meri u kojoj sam je mogla kontrolisati. Možda nisam bila u mogućnosti da je potpuno prihvatim, ali sada mi je jasno da bi, da sam samo imala više strpljenja, sve moglo da bude drugačije.
Ovaj događaj mi je pokazao koliko je lako napraviti greške, koliko nesvesno možeš povrediti nekog ko je zapravo samo pokušavao da pronađe svoje mesto u svetu. I, možda je sada kasno, ali ujedno mi je bilo i razotkrivanje – nisam samo bila ta koja je davala, već sam i ja trebala mnogo da naučim o ljubavi, strpljenju i, na kraju, o tome što znači stvarno prihvatiti nekog.
