U ovom članku Vam donosimo iskrenu ispovest osobe čija je majka postala roditelj sa samo 17 godina. U nastavku saznajte kako je to obilježilo njihov život i kakve je posljedice ostavilo na odrastanje i odnos majke i djeteta…
Majka koja me je donela na svet imala je svega sedamnaest godina. Bila je gotovo dete, nespremna, uplašena i bez ikakve podrške. U tom trenutku njenog života odluka koju je donela odredila je i njen i moj put. Odlučila je da me da na usvajanje, verujući, ili barem sebi govoreći, da je to najbolje rešenje za sve. Ja sam odrasla u drugoj porodici, sa ljudima koji su se trudili da mi pruže dom, ali pitanje porekla, identiteta i bioloških korena nikada me nije napuštalo. Uvek je postojao taj tihi glas u meni koji je želeo odgovore, koji je želeo da zna ko sam, odakle dolazim i zašto sam ostavljena.
- Godinama sam u sebi nosila tu radoznalost pomešanu sa strahom. Plašila sam se istine, plašila sam se odbijanja, ali sam se još više plašila života provedenog u neznanju. Kada sam napunila dvadeset godina, skupila sam hrabrost i odlučila da potražim svoju biološku majku. Nije to bila laka odluka. Trebalo mi je mnogo neprospavanih noći, razgovora sa samom sobom i suza da bih konačno rekla sebi da imam pravo da znam istinu, bez obzira na ishod.
Kada sam je pronašla i kontaktirala, nada mi je rasla iz svakog dana u dan. U mašti sam gradila razne scenarije. Možda će me zagrliti, možda će plakati, možda će želeti da nadoknadi izgubljeno vreme. Međutim, stvarnost je bila surova i hladna. Njene reči su me pogodile poput noža. Rekla mi je da zaboravim na nju, da njen muž ne zna za moje postojanje i da bi je ostavio ako bi saznao. U njenom glasu nije bilo kolebanja, nije bilo tuge, nije bilo majčinske topline. Samo strah i odlučnost da me izbriše iz svog života.
- Nakon tog razgovora osećala sam se kao da sam ponovo napuštena, ovaj put svesno i namerno. Taj osećaj je bio još teži od prvog, jer sam sada bila odrasla osoba, svesna svega. Pitala sam se kako neko može tako lako da se odrekne svog deteta. Mesecima sam pokušavala da nastavim dalje, ubeđujući sebe da je to kraj te priče i da moram da prihvatim realnost.
Godinu dana kasnije, moj život je ponovo doživeo neočekivani preokret. Jednog dana, neko je pozvonio na vrata mog stana. Nisam imala pojma da će taj trenutak promeniti sve što sam mislila da znam. Ispred mene je stajao nepoznat muškarac, ozbiljnog pogleda i pomalo nesigurnog držanja. Predstavio se kao muž moje biološke majke. U tom trenutku mi se zavrtelo u glavi. Prva pomisao mi je bila da dolazi da me zamoli da nestanem iz njihovih života, da me ućutka ili zapreti.
Umesto toga, izgovorio je rečenice koje su srušile sve ono što mi je moja majka ranije rekla. Ispričao mi je da je sasvim slučajno čuo razgovor između moje majke i njene majke, u kojem je prvi put saznao da ona ima dete rođeno pre braka. Taj razgovor je bio tajna koju je čuvala godinama, ali sudbina je htela da istina ipak izađe na videlo.
- Kada ju je suočio sa tim saznanjem, nije reagovala onako kako je on očekivao. Nadao se da će priznati, da će pokazati kajanje ili želju da me upozna. Umesto toga, hladno mu je rekla da sam za nju mrtva i da ne želi nikakav kontakt. Te reči su me bolele iako ih nisam čula direktno od nje. Znati da te neko svesno briše iz svog života ostavlja dubok trag. On, međutim, nije mogao da se pomiri s tim. Kao čovek koji je godinama verovao da poznaje svoju suprugu, ovo otkriće ga je potreslo. Odlučio je da me pronađe, ne iz obaveze, već iz iskrene želje da upozna prvo dete žene sa kojom je gradio život. Unajmio je privatnog istražitelja i, nakon dugog traganja, uspeo je da dođe do mene.
Dok je govorio, ruke su mi drhtale. Nisam znala kako da obradim sve te informacije. Osećanja su se sudarala u meni, tuga, bes, olakšanje, zbunjenost. A onda je iz torbe izvadio veliku kovertu i pružio mi je. Kada sam je otvorila, ostala sam bez daha. Unutra su bile fotografije dve devojčice, nasmejane, bezbrižne, sa očima u kojima sam prepoznala nešto svoje. Bile su to moje polusestre, deca moje biološke majke, za koje nisam ni znala da postoje.
Uz fotografije, u koverti se nalazila i velika suma novca. Rekao mi je da zna da mi nije lako, da ne želi da me kupi ili nadoknadi prošlost, već da mi pomogne koliko može. Taj gest me je slomio. Niko mi nikada nije pružio toliko razumevanja i podrške bez ikakvog uslova. Nisam mogla da zadržim suze. Zagrlila sam tog čoveka, potpunog stranca koji mi je u tom trenutku značio više nego što je ikada znao. U njegovom zagrljaju sam po prvi put osetila nešto što mi je ceo život nedostajalo, osećaj da imam oca. Nikada nisam upoznala svog biološkog oca, nikada nisam znala kako izgleda očinska briga, ali u tom trenutku sam shvatila da roditeljstvo nije uvek pitanje krvi, već dela.
- Rekao mi je da, iako moja majka i dalje odbija svaki kontakt, vrata njihove kuće mi stoje otvorena. Rekao mi je da sam uvek dobrodošla, da mogu da upoznam svoje sestre kada god budem spremna. Nije me pritiskao, nije tražio ništa zauzvrat. Samo je želeo da znam da postojim, da nisam greška koju treba sakriti, već deo jedne šire priče. Taj susret mi je promenio pogled na život. Naučio me je da ljudi nisu crno-beli, da čak i u najtežim situacijama može postojati neko ko će pokazati ljudskost. Iako sam morala da prihvatim činjenicu da me moja biološka majka nikada neće želeti u svom životu, dobila sam nešto što nisam očekivala. Dobila sam istinu, dobila sam priznanje i dobila sam osećaj da nisam sama.
Danas i dalje nosim rane iz prošlosti, ali one me više ne definišu. Znam ko sam i znam da moja vrednost ne zavisi od nečije sposobnosti da me voli. Jedan neočekivan gest dobrote pokazao mi je da porodica ponekad dolazi iz pravca odakle se najmanje nadamo, i da čak i posle godina tišine, istina može pronaći put do svetla.
